Tek je dvanaest sati...

Scenario: Woody Allen
Uloge: Owen Wilson, Marion Cotillard, Rachel McAdams, Kurt Fuller, Mimi Kennedy, Carla Bruni, Michael Sheen, Adrien Brody, Alison Pill, Kathy Bates, Lea Sesydoux
Žanr: komedija
Trajanje: 94 minuta
Proizvodnja: Španija/SAD, 2011.

Ako je teško i nesuvislo polemisati sa utiskom, brojke ne lažu; a izveštaji o zaradama sa bioskopskih blagajni ukazuju na neosporno – skorašnji filmovi Woodyja Allena bivaju primećeni i gledani tek ako u svom nazivu imaju navedeno ime nekog od fotogeničnih i još uvek chic većih gradova sa evropskog kontinenta. Tako je Ljubav u Barseloni bila nenadani box office hit, dok je ništa manje kvalitetniji Upoznaćeš visokog, crnog muškarca prošao znatno lošije, premda je i u njemu bio prisutan mamac u vidu prizora dragih velegrada (u konkretnom slučaju radilo se o Londonu). Zato se Allen dozvao pameti, te nije rizikovao sa narednim, pomalo ziheraški ga naslovivši Ponoć u Parizu.

Gle čuda, ni Ponoć u Parizu ne donosi ništa iole suštinski novo u odnosu na mustru koje se Allen istrajno drži u ovoj poznijoj fazi svoje obimne filmografije. Pitanje je ima li rezona očekivati inovaciju od veterana koji je očigledno ušao u trag dobitnoj kombinaciji koja tek tu i tamo, mada dosta retko, istinski omane. Ponoć u Parizu je u startu očigledan primer uvežbane autoreciklaže; ali da ne bude zabune, Allenova formula pokazuje još živosti i potencijala.

Na planu osnovnog zapleta i Ponoć u Parizu predstavlja priču o zgodama, lakim neurozama, neverstvima i gorko-smešnim lomovima u životima dovoljno imućnih, dakle, ekonomski relaksiranih izdanaka savremenog sveta koji spas od dosade i rutine pronalaze u sitnoburžoaskim (i nesumnjivo malograđanskim) radostima lagodnih egzistencija i posetama evropskim adresama koje još uvek deluju prestižno i privlačno. Owen Wilson stoga ovde glumi uspešnog scenaristu koji izgara od želje da se potvrdi i kao pisac, a zaljubljen je u ideju (tačnije, fantaziju) Pariza tokom prevratničkih dvadesetih godina prošlog veka kada je zaista predstavljao Meku za umetnike, koji su ostavili značajan trag u potonjoj istoriji kulture.

Wilsonov lik dakako je još jedna varijacija na likove koje je tokom mlađih dana tumačio sam Allen; autor ni ne nastoji da prikrije tu činjenicu (kao što, uostalom, ne pokušava ni da zatomi autoderivativnu prirodu čitavog ovog filma), te Wilson ovde verno oponaša karakterističnu Allenovu mimiku, garniranu vazda nemirnim držanjem tela i čestim logorejičnim napadima. Verenica ga pritiska da odustane od svog sna, koji je ionako utemeljen u romantizovanom i, stoga, možda i ne posve tačnom doživljaju magijskog značenja francuske prestonice. Umetnik u duši se ne da tako lako, a potvrda da je na dobrom tragu stiže kada jednom prilikom, tačno u ponoć zakorači u paralelni dimenziju, tačnije, zaluta u vreme iza nas i kada mu se pruži šansa da o svojim stvaralačkim nesigurnostima prozbori koju drugujući sa Fitzgeraldom, njegovom Zeldom, Dalijem, Hemingwayjem, Gertrudom Stein i njihovim muzama i satelitima. A gde su muze, tu je i i ljubavna priča, barem u pokušaju.

Dakle, ni i ovom Allenovom filmu nema svežine (sličnu začkoljicu smo u nešto malo drugačijem obliku zatekli u daleko nadahnutijoj Purpurnoj ruži Kaira, ali to je već neka druga era i neki drugi Allen), niti iznenađenja koja bi korenito nešto promenila. Ako se pomirimo sa tom činjenicom, dobijamo izrazito prijatan i krajnje uprizoren film odmerenog ritma, vizuelno kultivisan (posebno valja istaći blago oniričnu zlatastu fotografiju čestog Allenovog saradnika Dariusa Khondjija), ojačan zavodljivim zvucima Colea Portera i sličnog lakog jazza, smirenijeg swinga i gypsy bluesa, primerenu glumu celokupnog ansambla, a u samom tekstu tu i tamo provejava poneka istinski briljantna i urnebesna replika, kao iz ponajboljih Allenovih dana i izdanja.

Kada se sve to sabere to je sasvim, ako ne i više nego dovoljno. I to ne samo sa tačke gledišta nas kojima je na planu neumornih veterana dopao Zdravko Šotra.