Film o propuštenim šansama i glamuroznom Beogradu šezdesetih

 

Cenjeni ali i kontroverzni Rej proveo je dve godine u Beogradu šezdesetih godina i živeo na najluksuznijim mestima vozeći kabriolet koji mu poklonio uticajni Ratko Dražević. Njih dvojica će pokušati da stvore ‘’Balkanski Holivud’’ ali će se slojevita filmska tema dotaći i niza bitnih dešavanja u toj jugoslovenskoj epohi.

U prostorijama producentske kuće ‘’Viktorija film’’ Tucakovića smo pitali kako je došao na ideju da ekranizuje epizodu iz života poznatog autora.

Dinko Tucaković: To se dogodilo u mom prvom susretu sa filmom. 1979. sam upisao Fakultet dramskih umetnosti i na prvom času nas je profesor Vladan Slijepčević pitao koje reditelje volimo. Tog leta je umro Nikolas Rej i ja sam naveo njega. Vladan mi je rekao da je Rej boravio u Beogradu a ja sam se čudio, misleći da se šali. Ostao sam šokiran kad sam shvatio da je profesor u pravu. Još tada me je kopkala priča o njegovoj epizodi u glavnom gradu. Oko tri decenije života sam ugradio u tu priču. Sve vreme je postojala skica u mojoj glavi dok u poslednjih pet godina intenzivno pokušavam da snimim film.

O čemu govori Dr Rej i đavoli?

Film pokušava da opiše avanturu kultnog reditelja Nikolasa Reja u Beogradu šezdesetih godina. On uživa veliki ugled kako kod publike koja ga pamti po Buntovniku bez razloga tako i među profesionalcima. Skorceze ga smatra jednim od najvećih ako ne i najvećim rediteljem svih vremena dok Godar kaže: "Kinematografija, to je Nikolas Rej." Čovek takvog renomea boravio je ovde i sa Ratkom Draževićem, direktorom Avala filma, pokušavao da snimi film Dr i đavoli prema romanu Dilana Tomasa. Kada čitate Rejove biografije, vidite da su te dve godine crna rupa u njegovoj karijeri koja je tada bila u krizi. To je svetski kuriozitet. Čak ni njegove supruge nisu znale da mi kažu nešto više o tome. S druge strane film pokušava da sačini jednu fresku događanja u tom vremenu, što političkih što kulturnih. Junaci filma su Ratko Dražević, Slobodan Selenić, Borislav Mihajlović Mihiz, Miroslav Krleža itd. Dakle, neki od vrhunskih autoriteta na tadašnjoj kulturnoj sceni.

Da su Rej i Dražević snimili film započela bi, smatraju mnogi, era ‘’Balkanskog Holivuda’’.

Čini mi se da bi Dr i đavoli bio film kakav je nedostajao Ratku Draževiću i Avali da se pokažu pred čitavim svetom. U filmu postoji rečenica gde Dražević kaže Nikolasu: "Nedostaje mi Oskar u mojoj kancelariji." Ne bi bilo svejedno da se zalomio taj Oskar za takvo ostvarenje jer bi onda priča o Avali dobila dodatno ubrzanje. Ovako su i sudbina Nikolasa Reja i Ratka Draževića otišle svaka svojim putem. Zanimljivo je da Rej, posle napuštanja projekta u Beogradu, praktično do kraja života nije potpisao nijedan dugometražni film osim zadnjeg koji je radio u korežiji sa Vimom Vendersom. Nešto se u njemu ovde prelomilo iako je imao sve uslove da dovrši započetu priču koju je na kraju, po svim dostupnim materijalima, ekranizovao Fredi Frensis u Engleskoj. Mislim da je Rej doživeo veliku intimnu golgotu i nesreću, a da je Beograd bio njegova prekretnica.

Da li je Ratko Dražević, ‘’krupna zverka’’ iz Titovog vremena, u vašem filmu konačno demaskiran?

U ovu priču smo krenuli dosta hrabro u smislu da je Dražević po prvi put demontiran, pre nego demaskiran. O njemu ne treba imati iluzije. On je sam sebe definisao kao čoveka koji je ubio hiljadu muškaraca i spavao sa hiljadu žena. Tako da je teško voleti takvog čoveka. S druge strane je ta njegova vizija legitimna i on je za razliku od mnogih demagoga sa ovih prostora uspeo da je napravi. Ja se divim Draganu Bjelogrliću koji je sa takvom energijom, koncentracijom i ljubavlju odigrao taj lik koji je najblaže rečeno diskutabilan.

Ali je diskutabilan i Nikolas Rej koji dolazi u Beograd kao kockar i ‘’neugledni’’ građanin.

Mi smo se u filmu s tim poigrali i pokušali da prikažemo jednu čudnu kombinaciju. Imamo Nikolasa Reja, veliku zvezdu i komunistu koji u glavni grad stiže kao kockar, narkoman, alkoholičar i biseksualac ne bi li snimao film. I debeovca kakav je bio Dražević koji shvata potencijal Reja, tog nekonvencionalnog čoveka što čak pokazuje jednu demokratsku širinu u tom trenutku. Ali je činjenica da je sve što je probijalo konvencije i dogme komunizma kao vladajuće ideologije bilo pod faskom Državne Bezbednosti. Tako da naši likovi nisu crno beli. Oni su živi, od krvi i mesa i mislim da će svima biti zanimljivi.

Ipak, prilika da se snimi art-haus film je propala. Govorite li tako i o drugim propuštenim šansama?

Vrlo sam zahvalan za ovo pitanje i mislim da je to najbolja definicija filma. To je priča o propuštenim šansama. Film jedino ima smisla ako shvatimo da smo šanse propustili i da više ne bi trebalo da ih propuštamo. Na neki način, on je podsećanje na veliku šansu koju smo imali. Svi smo zajedno zabrljali devedesetih godina na ovim prostorima sa tim idiotskim sukobima i ratovima i to je greška nesagledivih posledica koje još uvek trpimo. Ali, kada se prevaziđe, svaka greška može da posluži kao pouka za buduća pokolenja. Jednostavno bi trebalo shvatiti da je postojao potencijal i da taj potencijal može da se obnovi jer su zaista ovi prostori iznedrili neobično talentovane ljude.

U svetskom sportu imate, u svetskom polufinalu u vaterpolu, četiri reprezentacije iz bivše Jugoslavije. Na teniskim terenima vladaju ljudi sa ovih prostora. I u svetu filma smo u jednom trenutku bili blizu da napravimo takav proboj. Film je, uz sport, jedna od stvari koje ovaj prostor može na kvalitetan način da ponudi. Tu mislim na čitav region i u tome bi mogla da nam pomogne neka regionalna vizija. A ako se opet podelimo u sitna balkanska plemena to više ničemu neće odvesti.

Film se odvija u epohi uzleta jugoslovenske kinematografije zbog čega su mnogi gravitirali ka Beogradu.

Očigledno da je dobar politički marketing tog takozvanog ‘’komunizma s dušom’’ privlačio ljude. Meni je Lars fon Trir pričao da je njegova majka, tada sekretar Komunističke partije Danske, htela da dođe da živi u Jugoslaviju koja je bila u to vreme jedna veoma svetla tačka. Iz današnje perspektive, zbog ideoloških previranja koja smo imali, neki su skloni da vide taj period kao vreme totalitarne vlasti. S druge strane imate u filmu Cinema Komunisto snimak Orsona Velsa gde on kaže da je Tito najdemokratskiji vladar na svetu, a Jugoslavija najdemokratskija zemlja. Dakle, ta država je imala pozitivan imidž hteli mi to ili ne.

U našem filmu postoji susret dva genija, Orsona Velsa i Nikolasa Reja koju su to i bili. Kao kada bi na primer Spilberg i Fon Trir došli danas ovde da rade, u istom trenutku. Ne treba zaboraviti da paralelno sa velikim produkcijama, svim tim glamurom, Orsonom Velsom, Kirkom Daglasom, Nikolasom Rejom, nastaje i crni talas kao nešto najkvalitetnije što se pojavilo celokupnoj istoriji našeg filma. U to isto vreme Makavejev, Žilnik, Pavlović pod tim istim Ratkom Draževićem stupaju na scenu i dobijaju šansu da snime prve filmove. Zbog toga je to zlatni trenutak našeg filma i mi želimo da pokažemo skalu i važnost tog trenutka.

Snimali ste na autentičnim mestima kuda se Rej kretao.

On je boravio u hotelu Moskva i snimali smo baš u apartmanu koji je koristio. Tu je i atraktivna lokacija koja se uklapa u epohu šezdesetih, studio Avala filma u kojem je Rej pokušavao da snimi film. Zatim smo koristili fascinantnu lokaciju rimskog grada koja se nalazi u okviru Avala filma i pripada italijanskom producentu Pjeru Amatiju. To smo, naravno, i platili. Uopšte smo gledali da zabeležimo mesta gde je on bio, ali neka to ostane misterija kako bi publika bila iznenađena.

Kako je došlo do saradnje sa britancem Polom Marejom koji tumači Reja?

Sasvim slučajno. Pravio sam kastinge, razgovarao sa glumcima i onda čuo da je u Beograd došao iz Engleske čovek koji je glumac i reditelj. Kada smo se videli nisam primetio da toliko fizički liči na Nikolasa Reja. Međutim, posle kostimskih i šminkersih proba veoma je ličio, a najveću potvrdu za to je dala je Suzan Rej (Nikolasova udovica) rekavši da više od toga nije potrebno. Pol je zaista napravio veliki posao i mislim da će biti otkrovenje. Ana Sofrenović (koja tumači njegovu suprugu) je izjavila da je uživala u saradnji s njim. I cela ekipa je imala fantastično iskustvo. Mislim da je činjenica što on želi da ostane u Beogradu i nastavi da radi, plus za domaću kinematografiju koja će dobiti dobrog glumca koji uči srpski jezik, a naravno da je sjajan i na svom maternjem.

Osim naših velikana uloge su dobili i ljudi iz kulturnog miljea?

Trudili smo se da i u najmanjim ulogama imamo neki spešl-kast. Zanimljivo je da se u filmu pojavljuje pisac Dragan Velikić, novinar Vanja Bulić, slikar Kosta Bunuševac, muzički kritičar Momčilo Rajin, reditelj Plastičnog Isusa Lazar Stojanović i drugi. Svi oni su prijateljski nastupili u filmu. Nadam se da će publici biti zanimljivo da vidi jednu netipičnu podelu gde će ljudi sa javne scene biti u ulozi glumaca. Inače, u filmu igraju i Dragan Bjelogrlić, Ana Sofrenović, Lena Bogdanović, Pavle Pekić, Rade Šerbedžija, Bojan Dimitrijević, Marko Gvero, Slobodan Ćustić, Svetozar Cvetković, Ivana Popović, Milena Predić i ostali.

Koliko je bilo teško rekonstruisati lik jednog Krleže, Mihiza ili Selenića, takođe prisutnih u filmu?

Ja sam imao sreće da sam zakačio da upoznam Mihiza, ali ne i Krležu. Mihiz ima sjajne zapise iz tog vremena koji su mi pomogli. Slobodan Selenić mi je bio dekan na fakultetu dok sam ja bio student-prodekan pa smo imao dosta ličnih kontakata. S njim sam se konsultovao u vezi nekih projekata na kojima sam radio i jako dobro sam ga poznavao. Sve njihove priče su mi pomogle u građenju likova. Inače, na scenariju je sarađivao Dimitrije Vojnov koji je radio dijaloge za Draževića i proučavao njegov karakter. Trudili smo se da ti ljudi izgledaju što življe i zanimljivije.

Da li je u planu i serija o Nikolasu Reju?

Imali smo pregovore sa televizijom koji su, čini mi se, uspešno završeni. Imamo dogovor, ali ne i ugovor da se urade četiri epizode i ja očekujem da ćemo u vreme nakon filmske premijere imati prilike da prikažemo i televizijsku seriju. Snimali smo neke stvari namenski  za to, pa bi serija trebalo bi da izgleda potpuno drugačije od filma.

Da li ste koristili materijale iz Jugoslovenske Kinoteke gde ste umetnički direktor?

Kinoteka je naš partner u filmu i koristili smo razne materijale, naravno, i odatle. Kroz ovakvu vrstu projekata Kinoteka prestaje da služi samo za čuvanje i prikazivanje filmova. Ona se tako oživljava u produkcionom smislu, ali i kao važan prostor jednog grada.

Zašto ste za srpsku premijeru izabrali baš Fest 2012?

Fest nam se učinio veoma zanimljivim pre svega jer je ispao veoma fer ove godine da promoviše naš film kada je i Nikolasova udovica, Suzan Rej, došla kao gost. Kada se ona pojavila, naši ljudi su bili zbunjeni. Očekivali su nekog ko je vršnjak Nikolasa Reja, a videli su jednu relativno mladu ženu. To je, na neki način, bila lepa podrška našem projektu i kao neki znak zahvalnosti mislili smo da bi bilo u redu da uzvratimo tako što ćemo film da poklonimo publici Festa.

I Berlinski i Venecijanski festival se pominju kao mesta gde bi film mogao da se prikaže.

Od Venecije smo definitivno odustali jer su rokovi bili probijeni. Ali mi smo optimisti i mislimo da ćemo uspeti da predstavimo film na Berlinskom festivalu koji prethodi Festu. Ako zaista uspemo u čitavom našem konceptu da dobacimo do Berlina mislim da će to dovesti do novih odnosa u kinematografiji, u najpozitivnijem smislu.

Fondacija Nikolasa Reja i Vim Venders su vas na svoj način podržali.

Suzan Rej je, uz jednog od Nikolasovih sinova, Timotija, predsednica Fondacije u kojoj se inače nalaze i Filip Kaufman i Martin Skorseze. Od njih nismo dobili finansijsku pomoć, ali njihova saglasnost i podrška u ovom trenutku mnogo znače jer je to jedini projekat ove vrste koji se snima u svetu. Bez njihove dozvole praktično ne bismo ni smeli da koristimo ime Nikolasa Reja nego bismo morali da pravimo neku aluziju u imenu. Kada je došla u Beograd Suzna Rej nam je lično dala veliku podršku, a isto očekujemo i na prezentaciji na američkom tlu, kada film bude gotov. Sem toga, Vim Venders je dao dozvolu za korišćenje pojedinih materijala u filmu i videćemo do koje mere ćemo ih koristiti. To je čovek koji je, praktično, učinio sve da Nikolas Rej poslednjih godina života ima kakvu takvu egzistenciju. Zato Venders, na neki način, smatra ovaj projekat vrlo bitnim.

Kako biste žanrovski odredili film?

To je biografska drama, slobodno tretirana, sa elementima komedije što je pre svega zasluga izvanrednih glumaca. Film je rađen po fikšn fekšn (fiction faction) principu. Dakle, slobodno tretira dokumentarne činjenice i ne pokušava da uspostavi neku istorijsku istinu već se mi, kao u filmu Tima Bartona Ed Wood, samo poigravamo tim likovima.

Srbija je danas ponovo magnet za velike filmske produkcije. Da li je to samo zbog toga što im se ‘’više isplatimo’’?

Naša zemlja je trenutno u specifičnim ekonomskim uslovima i činjenica je da smo zato atraktivni. Na našim lokacijama se snimao Koriolan i sada Gavran. Međutim, postoji i druga, veoma bitna strana priče. Mi imamo vrlo kvalitetne filmske radnike. Ne postoji film koji ne možemo da opslužimo. Moja cela ekipa je sa glavnim glumcem koji je Britanac komunicirala bez problema na engleskom, a takav luksuz nemate u Rumuniji ili Bugarskoj koje su u Evropskoj Uniji. Mnogi od njih su radili na velikim svetskim produkcijama i nadam se da ćemo taj standard uspeti da održimo. Verujem da je otvaranje prostora za koprodukcije i usluge veliki potencijal Srbije jer se putem takvih ulaganja otvara mogućnost da se neka od tih sredstava preliju i u domaći film.

Reditelj je na kraju ragovora naglasio da će ''mnoge situacije i likovi u filmu biti svima dobro poznate i iz ovog vremena. Mada se sve dešava u šezdesetim godinama, svaki film pa i ovaj je metafora vremena u kojem upravo živimo’’.