Inspiracija iz postkvantne fizike i genetike

Elliott Sharp: Ja mislim da između bluza i ekstremnijih pravaca ne postoji diskontinuitet – svi oni povezuju mogućnosti zvuka, intonacije i groovea. Svirao sam bluz od kada sam prvi put uzeo gitaru u ruke, 1968. godine, koristeći epruvetu iz seta za hemiju, kako bih svirao svoju verziju uvrnutog psihodeličnog delta bluesa na akustičnoj gitari Harmony od 17 dolara, koju je posedovao moj otac. Nastavio sam da izvodim blues u raznim prilikama, ali nisam pomišljao da to snimim i objavim, sve do 1991. godine i prvog albuma sastava Terraplane za kuću Homestead. To nastavlja da se dokazuje kao uzbudljivo i inspirativno. Zapravo, upravo ovog meseca završavam novi Terraplane album Sky Road Songs za ENJA Records, u produkciji Joe Mardina (koji je sin legendarnog Arif Mardina - radio je sa umetnicima kao što su Chaka Khan, Dr. John, Average White Band i George Benson, između ostalih). 

 

Zašto ste se odlučili da se pozabavite baš muzikom Willie Dixona, i koji je bio vaš primarni cilj u radu na njoj, s obzirom da se radi o muzici koja je veoma dobro poznata i dosad mnogo puta obrađivana? 

Scott Bill, nedavno preminuo, koji je vodio Gaff Records, predložio mi je da snimim blues album sa Henry Kaiserom i Glenn Phillipsom. Posle diskusije, odlučili smo se da to bude posveta velikom Willie Dixonu, koju bi uvrnuli uz filter psihodeličnih albuma Muddy Watersa i Howlin Wolfa za Chess Records - veoma osporavan kod kritike ali i veoma voljen od strane muzičara – kao i uz uticaj Miles Davisovih električnih grupa. Pokušali smo da uz klasike odaberemo opskurnije pesme, kako ne bi bilo isuviše predvidivo.   

 

Elliot Sharp Electric Willie

Koji su vaši uzori medju blues gitaristima? Koji je najveći izazov kada svirate i sa kakvim stavom pristupate žanru bluesu? 

Pokušavam da primenim isti stav na svim mojim projektima: srce, zasićenje, intelekt, fizikalnost, ritam, mutacija. Što se bluesa tiče, moje sviranje je posveta brojnim majstorima, ali nadam se da dodajem i pomalo ličnog vokabulara. Spisak mojih uticaja u bluesu bio bi jako dugačak, ali prvi koji mi padaju na pamet jesu Hubert Sumlin, Otis Rush, Fred McDowell, Albert King, BB King, Skip James, Buddy Guy, Earl Hooker, Muddy Waters, Mike Bloomfield, Robert Nighthawk, Charlie Patton, Robert Johnson... Ta lista je veoma dugačka.  

 

Tvoje trenutne aktivnosti uključuju razne projekte. Kako organizuješ sebe u tako ispunjenom rasporedu snimanja, putovanja, komponovanja?  

Nije uvek tako jednostavno: espresso mašina je stalno uključena! Ali razne aktivnosti hrane jedna drugu i u najboljem slučaju raspored mi dozvoljava da stvarno uđem u svaki projekat onoliko duboko koliko poželim. Imam disciplinovan pristup kada sam u Njujorku, budim se rano a ležem kasno, stalni rad u mom studiju je fokusiran i prioritetan. Provođenje vremena sa mojim šestogodišnjim blizancima je takođe velika inspiracija i podsticaj. 

 

Sa Marcom Ribotom, koji će nastupiti na Beogradskom jazz festivalu istog dana, neposredno pre vas, delite mnogo stvari - već ste radili zajedno, oboje imate veze sa Johnom Zornom i produkcijom Tzadik, oboje ste hiperaktivni, imate strasti koje se kreću od bluesa do free-jazza. Mogu li ove činjenice proizvesti neku iznenađujuću saradnju u Beogradu? 

Ribot i ja smo prijatelji već 30 godina i naša veza postoji potpuno izvan Zorna i kuće Tzadik. Zapravo, i Tzadik i Zorn su od veoma male važnosti u mojoj karijeri, iako smo John i ja prijatelji. Marc i ja smo u duetu svirali više puta poslednjih godina i ako nešto spontano treba da se desi u Beogradu, bio bih jako zadovoljan. 

 

Često pokazujete interes za nauku, koji je očigledno zasnovan na vašem ozbiljnom formalnom obrazovanju. Kako se ovo oslikava u vašem radu? Kako nauka može da doprinese različitom pristupu muzici od uobičajenog?  

Koristeći koncepte sa polja nauke i matematike može da se naiđe na veoma iznenađujuće puteve. Koristio sam algoritamske pristupe još od sredine 70-ih godina da stvorim arhitekturu, sisteme za štimovanje, melodije i ritmove. Ovo je takodje dovelo do konceptualnih pauza od onoga što bih normalno pomislio o pojmovima kao što su linearno vreme i razvoj, ciklične strukture, pojmovi prvog plana i pozadine. Fraktalna geometrija i teorija haosa jako su bitni u tom pogledu. Koncepti iz domena ćelijskih automata, flocking algoritama i genetike inspirisali su moju kompoziciju SyndaKit, koja je predstavljala samoorganizovani sistem koji se stvarao iz mog ansambla, kao sonični “organizam” koji pulsira, razmnožava se i mutira. Svakako ću nastaviti da tražim inspiraciju unutar aktuelnih dostignuća postkvantne fizike kao i genetike.