Ljubav u senci istorije

Već u prvim kritikama i prikazima Majčina ruka je dobila epitet da je tvoj "najpitkiji" i "najprohodniji" roman. Čitajući ga, stiče se utisak da je adekvatniji izraz da je roman napisan svedenijim jezikom, i to sa razlogom. Da li je tu svedenost nametnula sama priča gde je dečak glavni protagonista ili si namerno želeo takav pristup u pisanju?

Mislim da je odgovor u tome što je dečak glavni protagonista. A ako je tako, i ako je pisac elementarno dosledan, tu nema mnogo mesta za usložnjavanje, tzv. proširivanje izraza. Od jednog trenutka, tako sužen manevarski prostor je počeo da mi prija, jer gde ima manje mogućnosti, manja je i mogućnost za greške. Naročito mi je sve to prijalo kad sam se, ako tako sme da mi se čini, uhodao u produbljivanju izraza na uštrb njegovog širenja.

Tvoj novi roman baš kao i neki prethodni opet zadire u "nezgodne" istorijske teme. Ovoga puta je to tema stradanja folksdojčera u Vojvodini posle Drugog svetskog rata. Zašto o tome nije do sada pisano kod nas? I zašto si se opredelio baš za nju?

Ne mogu reći ništa originalno: kao dečak sam se čudio svojim rođacima i susedima koji su u Vrbasu živeli u nekim nemačkim kućama o čijem istorijatu niko nije umeo ništa da mi odgovori. Majčina ruka je neka vrsta naknadnog odgovora na čuđenje tog dečaka, nekog boljeg mene na kojeg sada u raznim smislovima verovatno manje ličim nego na mnoge svoje poetičke neistomišljenike. Mislim da se o toj temi ranije nije odlučnije pisalo jer je ona bila skrivana i jer je prostor javnog govora bio za nju zatvoren. S druge strane, već neko vreme posle njegovog izvesnog otvaranja, i 2011. godine, vidimo da se dotična tema još uvek shvata prilično plameno. Zanimljivo mi je da je praktično veći problem pričati o folksdojčerima stradalim od 1944. do 1948. godine nego o političarima koji nas poslednjih godina otvoreno pljačkaju.

Glavni junak želi da izgubi nevinost sa Nemicom, to je zabranjena ljubav, ali on toga čak nije ni svestan jer je prava istina skrivena od njega. Ima dosta ironije u tome?

Apsolutno ironijski mehanizam i bitna komponenta dela. Nadam se da će bar jedan kritičar otkriti što i pisac, to jest ti. 

Roman nosi naslov Majčina ruka jer knjiga preispituje odluke dveju majki glavnih junaka koje upućuju svoju decu u pravcu koji ih unesrećuje. Da li može da se povuče paralela između tog vremena i današnjeg? Da li se išta promenilo?

Malo šta, osim samog uloga, pa kada majka uputi dete u ne tako srećnom pravcu, posledice su srazmerno manje. A pritom privatno mislim da su nam majke i dalje bolji roditelji od očeva. U romanu možda nije baš tako, ali to je već posledica međuodnosa “strana” unutar mog predviđenog petoknjižja, u kojem je kritika očeve strane sačuvana za Žegu.

Knjiga je tek pošto se pojavila naišla na osporavanja (kao dovoljan primer vredi istaći komentare čitalaca na portalu dnevnog lista Blic) dežurnih internet komentatora. Da li i koliko obraćaš pažnju na mišljenje takvih individua i da li je srpsko društvo danas jedna takva demokratija u kojoj mišljenje o knjigama srpskih pisaca mogu da iznesu i oni koji ih nisu ni čitali?

A ima i blažih pacijenata koji se na taj način pogrešno leče, kao što neki moji poznanici vole da na svoju ruku, bez preporuke psihijatra, uzmu pogrešan antidepresiv. Obraćam pažnju na takvo mišljenje u smislu da beležim toliko i toliko komentara, što mi pokazuje meru u kojoj Majčina ruka uspeva da isprovocira. Pro-vokacija u stvari znači “za glas”, tj. ako delo iznuđuje glasove, ono je provokativno. Ume sve to da bude zabavno. Manje je zabavno kad se “originalnost” srpske demokratije, a ja bih rekao novog srpskog javašluka, prenese iz oblasti srpske književnosti na oblast srpske politike, kao oblast neuporedivo vitalnijih uloga. 

Jedna od dominantnih poruka romana jeste da ljubav nije moguća kada na nju padne senka istorije. Pošto živimo na Balkanu gde nam senka istorija stalno visi nad glavom, postavlja se logično pitanje - da li je ljubav moguća uopšte?

Nerado citiram sebe, ali na to sam ovde prinuđen. U Žegi moj pripovedač kaže: "Ljubav je jedva moguća /.../ Sreća nije moguća" Moguća je baš onoliko koliko je moguće da uprkos svemu, tj. sistemskim preprekama, pojedini individualci ovde dobro rade svoj posao kao da je sve u redu. Dakle, jedva. Ne slučajno, jednu od tema ili bar razvijenih motiva gotovo svih mojih narativa čine ljubav i prepreke do nje, ne samo u Majčinoj ruci. E sad, negde je ishod povoljniji, a negde manje povoljan, jer istina je valjda tu negde.

Tvoj pristup pisanju i književnom zanatu uopšte je veoma temeljan. Da li se taj pristup razlikuje od romana do romana? Recimo, način na koji je nastao Parter i način na koji je nastao Šnit? To su naizgled dva potpuno različita romana?

Razlika je u tretmanu građe. Istorija je zahvalnija građa, kakvu nalazimo u Šnitu ili Žegi, u smislu da je sama po sebi fikcija, ali je veoma nezahvalna u smislu temeljnosti koju iziskuje prekopavanje arhiva, ali ti to iz sopstvenog stvaralaštva i sam dobro znaš. Stvarnosniji roman poput Partera lakše je opskrbiti građom, koje za takva dela ima na svakom koraku, ali je opterećena opštim mestima što iziskuje srazmerno veći rad na oblikovanju. Majčina ruka je u tom smislu moj najsloženiji roman jer spaja dotična dva modela, i naporno istraživanje arhiva i naporno oblikovanje neposrednije građe.

Kako u tvom slučaju ide razvoj jednog književnog dela, od ideje do poslednje rečenice? Da li planiraš i detaljno konstruišeš roman pre nego što kreneš sa pisanjem ili pustiš da te vodi spisateljski instinkt?

I tu se kombinuju dva osnovna pristupa: u osnovi mi mora biti jasno o čemu ću da pišem, šta da naglasim a šta da prikrijem i kako da definišem glavne junake i bitnije likove. No, u procesu pisanja, nešto od toga, kao i sve što je manje bitno po estetski učinak dela, čega opet ne sme biti baš mnogo,može da se menja u skladu sa ćudima pomenutog instinkta i intuicije.   

Da li ponekad naiđeš na "dead end" prilikom pisanja, da se zaglaviš u jednom delu rukopisa i ne znaš na koju stranu dalje? Kako rešavaš takve probleme?
 
To mi se poslednji put desilo sa Žegom, jer je ona bila zrelija od mene kao pisca, budući da sam je pisao od 1992. godine. Od 2001. sam je nekoliko puta potpuno prestrukturisao dok se, u dobroj meri zahvaljujući mom boravku na španskom govornom području i poboljšavanjem mog španskog  pri čemu je svaki sporedni srpski oblik lakše “otpadao”,  nekako nije “sklopila”. Tako je 2004. nastala Žega. Njenu verziju iz 2008. objavljenu u Laguni ne treba smatrati poboljšanom, već drugačijom, pop-jezikom rečeno extended verzijom.
 
Tvoji romani su često spoj iskustva i faktografije, da li se može napisati dobra knjiga bez jednog ili drugog?

Verovatno primećuješ da sam pristalica kombinovanja obaju pristupa. Mislim da je i borhesovski pseudoeruditski model i onaj koji se temelji na čistom iskustvu, poput onog koji se može naći u prozama Čarlsa Bukovskog, nedovoljan, ili da je tako makar danas.  

U koliko ruku radiš svoje rukopise? S tim u vezi, koliko su presudni komentari prvih "čitača"? Stiče se utisak da u današnjoj srpskoj književnosti malo pisaca radi na "postprodukciji" rukopisa već ga gotovo bez ikakvih prepravki i dorada pušta među čitaoce i da je to postao jedan negativni manir. Kako to tumačiš taj trend?

Ne smem ni da kažem u koliko sam ruku radio Majčinu ruku. Ispalo bi preterano i ne baš verodostojno. S druge strane, komercijalizacija književnosti je kao nuspojavu donela stvaralačku žurbu koja je najbolji način da pisac sebe u ozbiljnijim parametrima izbaci iz stroja.

Da li pišeš svaki dan ili imaš određeni ritam koji prilagođavaš obavezama i životnim aktivnostima?

Pišem svaki dan, bilo pola sata bilo nekoliko časova. Osim stalnog kontakta sa delom u nastajanju, koje se na neki način za to vreme mora aktivno živeti, a živi se svakodnevno, bitno je i mehaniku, tj. prste, ostaviti u kontaktu s pisanjem, čuli smo već žalopojke mnogih gitarista kojima su posle mesec dana otvrdle jagodice toliko da im neko vreme nije prijao dodir sa žicama.

Šta čitaoci mogu da očekuju iz radionice Igora Marojevića nakon romana Majčina ruka? Da li je u planu možda nova zbirka pripovedaka?

Jeste. U stvari, to će biti istovremena zbirka priča i roman Mi, Beograđanke, gde ću iz ženske tačke gledišta pokušati da prikažem najprisutnije tipove žena u dotičnom gradu. Prvi deo knjige, pod nazivom Mi, sastojaće se iz priča o takvim ženama, u kojima će se glavna junakinja knjige Mia pojavljivati tek tu i tamo. Drugi deo knjige, pod naslovom Mia, činiće priče o istoimenoj glavnoj junakinji, čime će ovo štivo prerasti u roman.