Čekajući 30. februar

Jelena Đurović je diplomirala na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, ali nije dugo ostala u svetu pozorišta. Svoj prvi roman Kraljevstvo objavljuje 2003. godine. Pored pisanja, Jelena Đurović se aktivno bavi politikom i novinarstvom (početkom godine pokrenula je portal agitpop.me). Opčinjena stvaralaštvom Breta Istona Elisa, Jelena Đurović je tokom godina izgradila  specifični stil koji do punog izražaja dolazi u najnovijem romanu 30. februar.

30. februar nije vaš prvi roman. Debitovali ste pre sedam godina romanom Kraljevstvo. Zbog čega tako duga pauza?

Istina je da sam počela da radim na više stvari u isto vreme i da sam se upetljala. Barem tri godine mi je trebalo da raspetljam o čemu zaista želim da govorim sledeće, da li to treba da bude taj neki istorijsko-politički roman “kapitalac”, koji bi mi sigurno oduzeo 20 godina života, ili nešto što mi se činilo kao lakše za hendlovanje. Taman kad sam se odlučila za jedan od tri romana koje sam paralelno počela da pišem, dogodila mi se velika promena u životu, prvo politička karijera, potom dugotrajni odlazak u London i neprestana putovanja po svetu tokom kojih apsolutno nisam mogla da se skoncentrišem na kreativni rad. U jednom momentu je taj stil života, koji je izgledao kao iz filma Until the End of the World pauzirao, vratila sam se ovde, skoncentrisala, napravila informativni portal agitpop.me i završila 30. februar. Samo da bih sada mogla da idem dalje.

Jedan od glavnih uzora za 30. februar bio Bret Iston Elis. Da li je bilo teško prilagoditi Elisov pogled na svet specifičnostima srpskog mentaliteta?

Moja nekritička i gotovo infantilna opsesija Elisom je već parodija same sebe. Ono što je suština je da sam ja odrastala uz njega, uspevala nekako da dobijam potpisane primerke Bretovih knjiga sa posvetom i da stvorim ugao i pogled na svet koji imaju ne njegovih junaci, već sam Bret. Prirodno, pročitala sam i odgledala svaki njegov intervju i ispod početnog sarkazma i naknadne zgađenosti nad društvom provejava zabrinutost, želja da se pomogne, možda čak pomalo i moralizatorski. U tom smislu smo on i ja veoma slični, ne kao pisci, da ne laskam sebi, već kao ljudi. Ipak, on je odlučio da se iz društva izoluje, a ja da uletim sa obe noge u živo blato, jer mnogi tako vide politički angažman. Što se mentaliteta Srbije i Amerike tiče, ja tu vidim mnogo više sličnosti nego što se na prvi pogled može nazreti. Sramota koju ljudi u SAD osećaju tokom govora nekih Republikanskih kandidata za mesto predsednika slična je onoj koju mi osećamo kada čujemo pojedince u Skupštini Srbije. Lupetanje Sare Palin ili Mišel Bahman ne zaostaje za biserima Velje Ilića ili Bakareca. Što naravno ne znači da imam nešto suštinski protiv Republikanaca, samo kažem da su društveni apsurdi i politički bizarijum zapanjujuće slični.

Kvartet glavnih likova (Jovana, Beba, Oliver, Pole) iz čijih vizura je ispripovedan 30. februar deluje prilično životno. Da li ste kao modele koristili ljude koje poznajete ili je u pitanju čista fikcija?

“Kvartet” je način da se ispriča priča. Smatrala sam da različite vizure mogu da utiču na dinamiku i sagledavanje karaktera likova, ali oni nisu bazirani ni na jednoj stvarnoj osobi. Pole, koji je homoseksualac, sublimat je nekoliko mojih bliskih prijatelja i od njega bih mogla da napravim nekakvog “foto-robota”, dok su svi ostali plod čiste fikcije. Ne družim se sa ljudima kao što su moji likovi, verovatno zato što sam suviše matora za njih (smeh), ali i zato što su suviše komplikovani. Oni su ljudi sa problemima a pisci beže od problema. Saslušaju, zabeleže, pa pobegnu…Piscu je dovoljno što mora da živi sam sa sobom i sa svim likovima u sebi. Ostali likovi u romanu, koji nisu kvartet, jesu bazirani na ličnostima koje poznajem, ali koje, uostalom, poznaje i dobar deo domaće javnosti.

Novi roman se može podvesti pod odrednicu urbana srpska proza. Kako sagledavate današnju situaciju u Srbiji? Da li smo i dalje, da citiram jedan od vaših ranijih intervjua, "žrtve istorije i geografije"?

Ne bih sama sebe korigovala. Da, mi smo proizvod vremena, ali da li smo i “žrtve” kao što sam u toj rečenici citirala Bilija Brega, ili smo zapravo krivci, to već nisam sigurna. Situacija u Srbiji danas je očajna. Pogotovo sagledavajući iz pozicije nekoga ko zapravo deo života provodi živeći u Londonu. Nama su apsolutno svi parametri potpuno poremećeni, i problemi sa kojima se borimo na dnevnoj bazi bi bili nepojmljivi svakom Evropljaninu. Ovde se postavlja pitanje da li će se održati gej-parada, ili da li će se ići na more, ili da li su pobedili partizani ili četnici…Da ne pričam o statusu crkava u Evropi, koje tamo služe samo kao scenografije za neke nove filmove o kralju Arturu, dok ovde niču kao pečurke ili virus, umesto centara za kulturu ili vrtića. Iako je srušen Milošević, idejno i ideološki, u Srbiji se i dalje živi kao u 17. veku, u nekom tabuiziranom tajkunsko-svetosavskom narativu koji je estetski degutantan, teološki neprecizan, nacionalno kancerogen i suštinski nemoderan. Mi smo zatvoreni zato što smo siromašni i siromašni smo zato što smo zatvoreni. Za to je kriva vlast. O tome govori moj roman.

30. februar otvoreno koketira sa naučnom-fantastikom. Šta vas je inspirisalo/nateralo na iskorak iz srpske stvarnosti i beg u "više sfere"?

Ovo što sam rekla u prethodnom odgovoru ne može da se kaže direktno, to onda nije literatura, to je pamflet. To je ono kad se Virdžinija Vulf ubije jer ne može da se razvede ili pobegne iz Ričmonda (inače.živim na kilometar od njene kuće i skroz je razumem, to je prilično sterilan deo Londona). Ili kad Lars fon Trir završi u ludnici. Tako čovek koji nije baš za ludnicu skrene u satiru, imate to kod Trira u genijalnom Šefu nad šefovima” pa čak i u Twin Peaks. Satira je finalna odbrana autora od toga da ne digne ruku na druge ili sebe. Tu mi je dosta pomogao Palanjukov roman Fight Club i Rošakov Flicker, pomalo i Vonegat, da ne zaboravim nikako divnog Balarda, koji je iz Čizika, gde sam isto živela jedan kratak period. Satira je zapravo fantastičan lek, sedativ koji u literaturi pomaže da se premosti gnev koji je ružan da se čita, a može da bude smešan u nekom uvrnutom ali jakom kontekstu.
Moj urednik i izdavač Boban Knežević je u tom smislu bio od neprocenjive važnosti - odmah je shvatio šta hoću da uradim, uputio me je na pravu literaturu, i jako sam zadovoljna našom saradnjom. Za taj iskorak bitan je i reditelj Ričard Keli, ali ne njegov najpoznatiji film Doni Darko, već od kritike i publike uništen Southland Tales.

Kada 30. februar izlazi iz štampe?

Planiramo dve promocije, prva je 19. oktobra u Parobrodu a onda i na Sajmu, ne znam još tačan datum. To je dakle period kada će knjiga da se pojavi u knjižarama.

Koji su vaši dalji planovi? Da li je tačno da pripremate trilogiju inspirisanu krimi romanima?

Dobro ste obavešteni… Radim na tome već godinu dana. Prvi roman se zove Krvotok zločina i glavni likovi su članovi moje najuže porodice kao i najbliži prijatelji. To je nešto što je zamišljeno kao crossover priče Roadside Picnic braće Stugatski po kojoj je snimljen Stalker Tarkovskog i petparačkih romana. (Nadam se da se iz ovog odgovora nedajbože neće pogrešno shvatiti da volim Tarkovskog.)