Kupi me, prodaj me…

Naslov originala: Snabba Cash
Scenario: Maria Karlsson, Hassan Loo Sattarvandi, Fredrik Wkstrom (po romanu Jensa Lapidusa)
Uloge: Joel Kinnaman, Dragomir Mršić, Matias Padin Varela, Lisa Henni, Lea Stojanov, Mahmiut Suvakci, Dejan Čukić, Jones Danko
Žanr: kriminalistička drama
Trajanje: 124 minuta
Proizviodnja: Švedska, 2010.

Laka lova nam pruža uvid u tajnu vitalnosti i nezamenljivosti Hollywoda. Mada mu (i često sa punim pravom) možemo zameriti dosta toga, Hollywood kao simbol američke profesionalne kinematografije, između ostalog, opstaje i zbog svoje suštinske otvorenosti prema dođošima. Stalni upliv novih kreativaca (mahom reditelja) predstavlja prekopotrebnu infuziju sveže krvi, odmornih umova i nepotrošenih ideja. Tako je Daniel Espinosa, reditelj ovog švedskog kriminalističkog filma, već završio snimanje hollywoodskog debija; u pitanju je visokobudžetni triler Safe House u kome mu je omogućena prilika da radi sa teškašima iz glumačke A lige - Denzelom Washingtonom i Ryanom Reynoldsom, a tu su i Vera Farmiga, Sam Shepard, Brendan Gleeson i Robert Patrick, a sve to pod producentsko-distributerskim patronatom firme Universal Pictures.

Ako kao prvoloptaški, ne baš smislen i sasvim prozvoljan odbacimo faktor lične sreće, ostaje krunsko pitanje – šta je to autora Lake love preporučilo za poziv u fabriku filmskih snova? Odgovor je posve lak – Laka lova je dosta dobar film sa lako uočljivim kvalitetima, a pruža dovoljno uverenja da se radi o nesumnjivo nadarenom filmskom kreativcu.  Još preciznije – Espinosa se vrlo dobro pokazao u svim najznačajnijijm stavkama primenjenog filmskog izraza – odlično vodi naraciju, umešno gradira napetost u priči u kojoj mnogo toga od napetosti i zavisi, a na vizuelnom planu reč je o neporecivo veoma artikulisanom filmu. Pametnome dosta.

Istovremeno, autori Lake love baštine dosta toga iz skorijeg nasleđa žanrovski profilisanijeg skandinavskog filma – naturalističko-veristički pristup preuzet je od trilogije Pusher takođe u Hollywoodu udomljenog Nicolasa Windinga Refna čiji se Drive sa nestrpljenjem očekuje tokom ove bioskopske jeseni sa one strane Atlantika. Srećom po Laku lovu i samoga sebe, Espinosa se ne zadržava na pukom epigonstvu prema uzorima; on ovaj film u znatnoj meri obogaćuje tradicionalistički ustrojenim pripovedanjem i svojevrsnim sjajem koji krasi hollywoodske filmove. Naravno, sve u razumnoj meri i u skladu sa produkcionim mogućnostima.

Pusher se nameće kao moguće poređenje i nadahnuće po još jednoj značajnoj osnovi. Naime, jedan od tri kraka priče (kraka koji će se, naravno, u jednom trenutku neumitno spojiti) tiče se srpske emigracije u Švedskoj. I ne samo to, taj segment ukupne priče je, sumnje nema, i najuspeliji u sveopšte filmskom smislu, kao i najuverljiviji i najzanimljiviji. A  zaplet Lake love je fokusiran na krunski motiv nemogućnosti prelaska iz niže u višu društvenu klasu, odnosno, šire gledano, neizvodljivost promene suštinskog kursa fatuma u odnosu na jednom preuzetu/dodeljenu društvenu ulogu.

Na tom planu Espinosa nenadano i neusiljeno poentira po pitanju ideološke supstance priče. Siromašni student/taksista koji plete komplikovanu mrežu laži ne bi li se domogao kaste povlašćenih i imućnih, srpski batinaš koji bi da okrene novi list (i to povratkom u Srbiji) i potvrdi se kao otac vredan ljubavi i poštovanja i španski doseljenik u potrazi za zagubljenom dobrotom i smislom postojanja tako bivaju lišeni mogućnosti promene sudbinskih karata, koje je na prvi pogled otvoreno švedsko društvo spremno da im dodeli. Espinosina Laka lova time postaje i intrigantna potvrda izgubljene vere u bolji i pravičniji svet.

Ovo jeste filmski potentan oblik skepticizma prema mogućnosit promene društva (posebice švedskog kao primera zatvorenog i strogo kodiranog ustrojstva) i zanimljiva sociološka potka, ali ono što je po sam film važnije (i na osnovu čega se Espinosi pružila prilika da u profesionalnom smislu avanzuje), ključni adut ovog ostvarenja je to što je ono nedvojbeno uzbudljiva i privlačna filmska priča o svim etapama jednog krupnog zločina koji sve do kote konačnog obračuna  magnetski privlači raznorodne strance.

Tako se pokazalo da je, premda pokazujući jake rezerve u verovatnoću promene sudbinskog i društveno datog, Espinosa na ličnom planu već sa trećim filmom uspeo da napreduje u višu ligu,  zasnovanu na svojevrsnom profesionalnom darvinizmu, u kojoj su ulozi drastično veći od onih kojima raspolažu junaci Lake love. Već početkom naredne godine, kada njegov Safe House stigne u bioskope, bićemo u prilici da vidimo kako se Espinosa snašao u hollywoodskom kontekstu. Dotad nam ostaje Laka lova kao istinski neodoljivo predjelo i ubedljiva najave jedne uspešne rediteljske karijere.