Kraj magije

Naziv originala: Harry Potter and the Deathly Hallows: Part 2
Scenario: Steve Kloves (prema romanu J.K. Rowling)
Uloge: Daniel Radcliffe, Emma Watson, Rupert Grint
Žanr: Fantastika
Trajanje: 130 min
Proizvodnja: Velika Britanija/SAD, 2011.

Nestrpljivo iščekivano finale Harija Potera donosi spektakularni sukob dve zaraćene strane - dobra i zla, i malo čega drugog. Tako malo, da pošteniji opis sinopsisa zahteva još samo pomen potrage za horkruksima. Dok Harry (Daniel Radcliffe), Hermione (Emma Watson) i Ron (Rupert Grint) otkrivaju i uništavaju deo po deo zarobljene Voldemortove (Ralph Fiennes) duše, čak je i razotkrivanje pravog lica Severusa Snapea (Alan Rickman) sporedan događaj - podređen i potcenjen, iako odlično urađenim eksplozijama, trolovima i magijom čarobnjačkog štapića. I ostali likovi, koji su se proteklih godina poprilično namnožili, svedeni su, nažalost, na običan dekor.

Naravno, kao ekranizacija knjige J. K. Rowling, film je morao da se drži utabane trase književnog predloška, pa bismo mogli okriviti spisateljicu za ove manjkavosti. Mogli bismo, kada ne bi bilo očigledno da je za ožiljke drugog dela Relikvija smrti najzaslužnija filmska ekipa.

Steve Kloves, scenarista, i David Yates, reditelj, stvaraju najviše problema. Yates, iako odlično režira blokbasterske akcione scene, pati od dve velike mane. Prva se ogleda u  kadrovima koje je teško pristojno izmontirati u toku jedne scene ili kada scene treba povezati jednu s drugom (istina, ovo je najmanje primetno u ovom poslednjem delu u odnosu na prethodna tri, koja je Yates takođe režirao); druga je vidna u njegovom nemaru prema dramaturgiji i glumcima. Dovoljno je prisetiti se Severusa Snapea, odnosno, gotovo uvek odličnog Alana Rickmana, koji pod Yatesovom rediteljskom palicom glumi rutinski, dok i sve popularnija Emma Watson nikako da dostigne zadovoljavajuću glumačku interperatciju. Pohvale se mogu uputiti samo iskusnim veteranima - Maggie Smith i Ralphu Fiennesu, koji su zaista odlični i, konačno, znatno umešnijem Danielu Radcliffu koji je morao da se snađe i u poprilično besmislenim scenama, kakva je ona s kvidičkom skrivalicom, odnosno, Harryjevim roditeljima.

S obzirom na to da ova epizoda nije jedina koja je suvišna, krivca za to treba tražiti u spomenutom Klovesu i producentima, od kojih je jedan Rowlingova lično. Na primer, ako je već bilo poznato da će Neville Longbottom (Matthew Lewis) postati jedan od glavnih junaka završnice Harija Potera, nije li onda logično da se njemu i u prethodnim delovima posveti više pažnje? Ovako, ne bi bilo ni najmanje iznenađujuće ukoliko bi se kakav zaboravniji bioskopski gledalac zapitao ko je taj lik uopšte.

Kloves pokazuje i brojne druge propuste na koje moja težnja da ne otkrijem previše od zapleta stavlja veto, ali treba istaći da „filozofski“ dijalog između Dumbledorea i glavnog junaka, Hagridova prisutnost u šumi, Harryjevo pretvaranje da je mrtav i sumnjivo dovođenja u pitanje delotvornosti do sada efektivne „avada kedavra“ kletve, nisu zadovoljavajuće objašnjeni i ostaviće velike nedoumice svima koji su ignorisali štivo Rowlingove, što je, naravno, neoprostivo za jedan film koji treba da funkcioniše nezavisno od književnog uzora.

Zato se saga završila tačno na vreme. Da postoji još koji deo, serijal bi bio uništen. Brojne nelogičnosti stvorene mitologije dovele su franšizu na ivicu apsurda - dovoljno je samo par jednostavih poteza štapićem pa da Bellatrix Lestrange (Helena Bonham Carter), najveći negativac pored Voldemorta,  plati svojom glavom, i isto toliko da se začara goblin, radnik u navodno najbolje čuvanoj banci.

Da su ovakvi propusti zamaskirani scenama koje bi umesto sporadične sposobnosti da izazovu emocije uspevale u tome s ujednačenim kontinuitetom, bez rupa u zapletu i nepotrebnih scena, bio bi ovo dostojan kraj epskog serijala. Umesto toga, ako zanemarimo patetičnu, „dvadeset godina kasnije“ sekvencu, moraćemo da se zadovoljimo činjenicom da u Relikvijama smrti odlične scene bitke, sjajni vizuelni efekti i ista takva scenografija i fotografija oduzimaju dah u jednakoj meri u kojoj to čini sumnjiva logičnost i suština filma u celini. Sreća te gledalac, ako hoće, može pronaći  utehu u tome što je akcijom nabijeni drugi deo Relikvija smrti, ako ne pametniji, onda svakako zanimljiviji od svih dosadašnjih Yatesovih „doprinosa“ serijalu.