Ovo nije novinarski prikaz četvrtog dana Exita. Ovo je pokušaj da se od doživljenog i preživljenog, a uprkos nedostatku pravih reči, opiše emotivni kovitlac sasvim lične prirode
Mesto: Petrovaradinska tvrđava
Vreme: 7-10. jul, 2011.
Ovo nije novinarski prikaz četvrtog dana Exita. Ne mogu vam reći koliko je ljudi bilo te festivalske večeri. Procene se kreću od 15-20.000 na nastupima Portisheada i Grindermana. Ne mogu da vam kažem ni koji je koncert bio bolji. Ovo je pokušaj da se od doživljenog i preživljenog, a uprkos nedostatku pravih reči, opiše emotivni kovitlac sasvim lične prirode. Tri dana Exit-a su iza nas. Zahvaljujući evidentnom umoru nakon sati provedenih ispred raznih stage-eva i kilometara pregaženih po kuloarima Petrovaradinske tvrdjave u maniru starih exitovaca, i vodjena usporenim automatizmom usled neverice, uspela sam da propustim i Disciplinu. Dok sam žurila da se sretnem s prijateljima u prijatnom Caféu del Danube razmišljala sam da li je to slučajno tako ili je organizatorski smišljeni potez bio imati Portishead pa Grinderman. Mislim da je to bila jedna simultanka u dva poteza. Prvo nas je Beth pokorila svojim glasom, poput stidljive devojčice iz komšiluka pred kojom ni stogodišnji mrgud-komšija ne može da bude baš toliko mrgud, a onda je došao On, da izrenda ono što je preostalo. Nemilosrdno i božanstveno u isto vreme. Beth i Nick. Vanvremenski momenti... Mi, prašnjavih lica, mogli smo samo da posmatramo šta nam rade
Silence! Portishead
Na početku, Silence. Poput onog engleskog “Gentlemen, lights!” kojim vam se saopštava da se svetla pale i da je došlo vreme da napustite bar, metaforičan je naslov prve pesme. Izlazite, gospodo, pale se svetla za jedan drugačiji nastup. Da, njen glas je isti kao na albumima, još i življi, svojom autoritativnošću, u svoj svojoj punoći nameće tišinu, traži da je slušaš.
Tempted in our minds
Tormented inside lie
Wounded and afraid
Inside my head
Falling through changes
Did you know when you lost?...
Od tog trenutka ništa više nije bilo isto. Beth Gibbons je započela šetnju po našim najdubljim emocijama, ni jednu ne ostavivši neuznemirenu. Saglasje izmedju stihova, muzike i načina interpretacije je plastično, treba samo da ispružite ruku i uhvatićete onaj deo koji vam nedostaje. Lično, hoću da pevam, iz sveg glasa, ali i sasvim suprotno, hoću samo da slušam, upijam, nepomična. Vrištala sam od sreće kad je krenula Wandering star, devojka pored mene mi je nedvosmisleno stavila do znanja da treba da ćutim. S moje desne strane je neki dečko, koga retko ko ne bi opisao kao zeldi, ako je suditi po izgledu, sve vreme pevao. Znao je tekstove svih pesama. A one su se redjale: Hunter, Mysterons, The Rip, Magic Doors…
Zaista je bilo teško prepoznati koja se emocija budi u vama, reakcija je gotovo po pravilu kaskala za njom. Ali to nije smetalo jer je ogromni prostor ispred main stage-a poprimio jednu sasvim intimnu boju. Beth Gibbons je nenametljivo i neprimetno rušila barijeru izmedju prostora zvanog glavna bina i onog rezervisanog za publiku, ispred. Bez obraćanja publici izmedju pesama, ako izuzmemo dva jedva čujna Thank you, komunikacija sa publikom je etarska. Vanserijski koncert. Spektakularan vatromet na otvaranju festivala i kako je jedna prijateljica rekla: “Inner fireworks”, uz Roads, na samom kraju. Podvučen silaskom Beth sa bine i pozdravljenjem sa fanovima u prvom redu, dok su Geoff Barrow i Adrian Utley uz We carry on ulivali nadu da nije kraj.
Kompletnu set listu možete videti OVDE
Pauza
Svako sa svojim mislima sedeli smo tesno razasuti prostorom oko glavne bine kojim je zagospodarila čudna magija bristolskog, dugoočekivanog benda, svesno nesvesni neke setne sreće, jer smo bili tu, ispunjenosti usled razmene s izvodjačima, moranja da se krene ka bini, da se zauzme što bolje mesto. Jedino što je bilo izvesno jeste da je vreme do nastupa Grindermana bilo prekratko da se stišaju emocije. Takvi, omekšani i uljuljkani intimnim vibracijama od prethodnog nastupa, izašli smo pred njega.
No pussy blues *
Ako su se pre dva sata svetla bila suptilno upalila, sada su granula. Čak i da niste prisustvovali nastupu Portisheada, niste imali šanse. Nova, izvrsna inkarnacija njegovih vizija, Grinderman, ostavila je za sobom sprženu zemlju! Furiozan početak, Mickey mouse and the good man, a već u sledećoj pesmi, Worm tamer, Nick je pre prvog refrena bio u prvim redovima, medju fanovima, ili bolje rečeno, na njima, a oni su frenetično pevali s njim: I guess that I've just loved you for too long, For too long. Potpuno spontano, nošen svojim impulsom, on je istoj urlao u lice: I just wanna relax! Raspamećena publika (koja je takodje bila na visini zadatka) nosi Cavea na rukama, nekako čak uspeva da mu skine kaiš sa pantalona, neka devojka mu pruža svoj crveni brushalter, koji on na kraju pesme sa gnušanjem baca u publiku. Bacao je i rekvizite koje je koristio tokom nastupa, svirao gitaru, svirao klavijature, zagospodario na jedan sasvim drugačiji način, energično i nezaustavljivo. U stopu ga prati Warren Ellis koji je, naizgled s lakoćom, menjao instrumente, vrištao, uspevao da hipnotiše energičnošću i nemilosrdnim udaranjem nekom vrstom čegrtaljki po činelama koje su bile skroz napred na bini. Mračno, ono o čemu je i Beth pevala, postalo je glasno, beskompromisno. Sasvim druga vrsta neverice. Metaforična svedenost tekstova Portisheada zamenjena je prepoznatljivom bujicom metaforičnih slika Grindermana.
Hairy beards and hurtling stars
Won't somebody touch me?
Won't somebody touch me?
Honey bee let’s fly to Mars.
Ako je nastup Portisheada bio eteričan i magičan, Grinderman su bili mračni, fizički sveprisutni i sveobuhvatni. Progutali su prostor ispred sebe u jednom zalogaju i skrčkali nas u svom Kitchenetteu. Jim Sclavunos i Martyn Casey iz pozadine razvaljuju vanzemaljskom žestinom, ništa manje zaslužani za taj mitski r'n'r trenutak, kojem smo mi srećnici prisustvovali. Zvučno intenzivna maestro-virtuoznost isporučivanja sirove energije sprečila bi, sve i da je bila tu, da čujem onu devojku koja me je ućutkivala na Portisheadu.
A onda, nakon oko 60 minuta ekstatične, beskompromisnom energijom nabijene svirke, odlaze sa bine. Vraćaju se ubrzo, prizvani gromoglasnim, frenetičnim dozivanjem mase, izvode Love bomb i ... to je to! Kraj garage-noise-blues uragana (jer blues je oduvek bio Cave-ova najbitnija muza) demonske snage. Cave džentlmenski kratko pozdravlja publiku, poručuje „vidimo se sledeći put Srbijo, bili ste neverovatni, zbogom i laku noć“ i nestaje u mraku backstagea.
Posle ovakve dragocene predstave, u kojoj su Nick i momci „objasnili“ šta je esencija čistokrvnog, nepatvorenog, beskompromisnog rock & rolla ostaje mi još samo da pomenem jednu drugu svirku, kada su pre nekoliko godina, na istom mestu, u istom terminu, sve ovo već jednom izveli Iggy & The Stooges (neodoljivo sa namaće poredjenje ove dve mitske r'n'r figure koje imaju mnogo toga zajedničkog).
Kompletnu set listu možete videti OVDE
Sigurno neću biti jedina od koje ste čuli da posle nastupa Portisheada i Grindermana mnogo toga pada u zaborav. Nismo više želeli da idemo ni na jedan stage. Još malo lutanja po tvrdjavi i... sve najbolje do sledećeg viđenja.
*(uz nesebičnu podršku Saše Stefanovića)
Povezano:
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
-
Ras (gost)
| 19.07.2011. 07.06.26
Steta, propustili ste Darkwoode. U jednom trenutku policija je blokirala stepenice jer je bilo prepuno i ljudi nisu imali gdje da sidju. Odlican, odlican koncert. Podsjecanje na neke stare stvari (prvi singl!) i proslava jubileja. Pravi presjek karijere i pjesme koje ne sviraju cesto. Nezaboravan koncert.
-
Remp (gost)
| 19.07.2011. 07.53.14
Bravo Suzana! Potpisujem svako slovo, što se mene tiče Exit je stvoren da bi mogli da doživimo taj dan i vidimo ove dve svirke.
-
svaka cast (gost)
| 19.07.2011. 11.28.12
portishead i grinderman su, uz proslogodisnji faith no more, nesto neprocenjivo. Hvala
-
neshman (gost)
| 19.07.2011. 11.42.49
Slazem se sa autorkom teksta,u potpunosti! Zaista je nestvarno bilo te veceri,prvo portishead,pa bucni i energicni grinderman!!! Svi koji su bili tamo su uzivali! Svaka cast exitu,samo da nam jos pozivi,pa da bude jos mnogo ovakvih svirki...
-
Рале (gost)
| 19.07.2011. 13.33.59
Мала исправка: брусхалтер је завршио у простору између бине и публике, помно сам га пратио:) И ја сам у једном моменту осетио да је преда мном Иги, слажем се са паралелом, то је та енергија:)
-
Zagor (gost)
| 19.07.2011. 14.01.30
"Sigurno neću biti jedina od koje ste čuli da posle nastupa Portisheada i Grindermana mnogo toga pada u zaborav. Nismo više želeli da idemo ni na jedan stage."
Taj fazon. Kad sam posle 15 minuta posle kraja koncerta dosao k sebi, shvatio sam da nemam gde da idem i sta da radim osim pravo kuci.
-
exitman (gost)
| 19.07.2011. 14.41.04
Da da da... dijelimo dozivljaj. Najemocionalnije i najintenzivnije iskustvo na main stageu, ikada. Dan prije sam rekao da ocekujem kraj Exita kao 2003 sa Stoogesima (i Kings of Leon, umalo), a bilo je jos bolje.
Na kraju sam ostao kao krpa na onoj prasnjavoj livadi, isprebijan, prazan i fizicki i emocionalno.
-
Digg (gost)
| 19.07.2011. 15.31.02
Slazem se sa Rasom. Meni licno je Grinderman bio prilicno dosadan koncert. Poceli su jako, ali posle tri pesme sve je vec bilo isto. Ja sam na pola koncerta otisao da cujem malo Kreator (omaz nekim drugim vremenima), da bi Darkvudi na kraju stvarno napravili sjajnu atmosferu. Odlican konc Darkvuda. Za Portishead, sta reci ... reci su slabe da se opise nesto tako dobro.
-
majlo (gost)
| 20.07.2011. 02.01.04
e da se i ja jednom složim sa recenzijom na popoboksu.. stvarno lično potpuno iznenađujuće veče
-
@ (gost)
| 20.07.2011. 11.55.39
Na kraju sam ostao kao krpa na onoj prasnjavoj livadi, isprebijan, prazan i fizicki i emocionalno.
:)
-
bob (gost)
| 20.07.2011. 15.08.10
konacno sam video beth uzivo. auh, kako peva...
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.