Ako niko ne govori o skrivenim stvarima

Ukoliko se uopšte može posmatrati kao vidljiva i iole dosledno definisana kategorija, indie-populacija ponovo ima razloga za radovanje klada je u pitanju lepa književnost. Nakon uspeha sa izdanjima Taoa Lina, Džefrija Judžinidisa i Mirande Džulaj, beogradska Booka predstavlja svog novog pulena, mada ovog puta sa suprotne strane Atlantika – veliku zvezdu i ozbiljnu uzdanicu britanske kvalitetne proze Džona Makgregora.

U prevodu na srpski jezik debituje svojim prvim romanom Ako niko ne govori o skrivenim stvarima (preveli Zoran Trklja i Ljiljana Bubalo). Ovaj roman je po objavljivanju u matici Džona Makgregora, 2002. godine, privukao ogromnu pažnju čitateljstva, pobrao nesumnjive hvalospeve svih viđenijih ostrvskih književnih kritičara, a dobacio je i do nominacije za i dalje krajnje prestižnu nagradu Booker. A evo bezmalo deceniju kasnije odlično se kotira na listama favorita i bibliofila iz redova plebejaca.

Objašnjenje zbilja izuzetnog prijema ovog romana na svim važnim frontovima je krajnje jednostavno – reč je o istinski izvanrednom romanu, primeru pametne, ozbiljne i značenjima bremenite književnosti, a uz to delu autora osobenog glasa i vanserijskog talenta. Ako niko ne govori o skrivenim stvarima je štivo koje iziskuje skoncentrisanog i na zamašnije izazove spremnijeg čitaoca, ali kvalitet ovog dela postaje očigledan već na uzorku prvih dvadesetak stranica.

Makgregor ovde poseže za svojevrsnim rizikom, lišivši svoj debitantski roman upadljive naracije. On prati naoko spokojan život  neimenovanih žitelja mirne ulice nekog britanskog grada. Penzioneri, klaberi, samoizgnanici, mladi roditelji, tugom ophrvani taoci ličnih tagedija... egzistiraju jedni kraj drugih, u potpunosti uronjeni u svoje mikrokosmose i virove tajni koje ih u bitnoj meri i suštinski određuju. Makgregor strpljivo i nenametljivo tka ovu hroniku ljudskog bega u svakodnevno, a krajnji ishod je suptilna, očaravajuća i nadasve potresna studija tipičnih i manje tipičnih ljudskih usuda.

Jedan od ključnih odrednica ovog dela je dosta dosledno u delo sprovedena pripovedna tehnika koja bi se ponajlakše dala opisati kao literarni ekvivalent upotrebe filmske kamere koja prelazi sa prizora na prizor, sa lika na lika. Ova tehnika deluje inovativno, ali zapravo se radi o vrhunski vešto usvojenoj tehnici koju je svojevremeno primenila Virdžinija Vulf u stvaranju svoje glasovite Gospođe Dalovej. Makgregor ovde taj pristup prilagođava nametima svoga vremena i granicama trpeljivosti čitateljstva novog milenijuma, ali se učinkovitost ove intervencije i sasvim suvisle stilske igrarije teško može argumentovano osporiti.

Na planu idejnog sadržaja i dominantnog tona, Ako niko ne govori o skrivenim stvarima Makgreegora dovodi u društvo Adama Hazleta (Vi niste ovde stranac, Union Atlantic), i dalje neprevaziđenog i neumornog Martina Ejmisa (Londonska polja), ali i maestra Vilijama Trevora (Felisijino putovanje, Nešto malo sa strane), a sa kojim Džon Makgregor deli opijenost prizorima i prikrivenom višeznačnošću tihih egzistencija i svakodnevice.

Ako niko ne govori o skrivenim stvarima, srećom, ne postaje talac pomalo agresivne pripovedne tehnike (ovde upotrebljene u sadejstvu sa istorijskim prezentom) koja može da odbije nespremnije i plašljivije, već ponudi lepu književnost u najčistoj formi, istovremeno nagradivši strpljive čitaoce istinski dirljivom pričom o nesigurnostima kao nužnoj fazi samospoznaje i samoći kao valjanom putu ka promeni.