Samoubistvo nevinosti

Sofija Kopola ima novi film, nazvala ga je Somewhere i nije mali broj onih koji tvrde da je dosadan. Džefri Judžinidis je u samoizloaciji jer piše novi roman. A početak ovog još jednog našeg teskobnog februara u knjižare je doneo i tačku njihovog susreta – roman Samoubistvo nevinosti kojim je Judžinidis 1993. godine očarao dobar deo knjizi naklonjene planete, a Sofija Kopola pretočila u takođe uspešan i primećen debitantski film.

Judžinidis je od ranije prisutan u ponudi ovdašnjih izdavača i knjižara – pre nekoliko leta objavljen je srpski prevod njegovog najuspešnijeg rada dosad – virtuozno izvedenog i na ozbiljnim ambicijama i uz dosta odvažnosti koncipiranog romana (tačnije, velikog američkog romana) Midseks. U tom romanu Judžinidis (istini za volju, procenom prevoditeljke i izdavača prekšten u doslovnije i nimalo tačnije Eugenides) kao narator pripoveda sudbinu istinskog čuda – devojčice koja usled retke mutacije hromozoma ne podleže uobičajenim i nužnim polnim promenama, te levitira negde na razmeđi dva pola. Judžinidis se tom prilikom, na tragu Sternovog Tristama Šendija, poigrao kako anatomskim datostima, ukorenjenim polnim dualitetom, ali i konvencijama romanopisanja, te su bučne i srčane pohvale, koje su ujedinile i Opru Vinfri i neporecivo verziranije poznavaoce lepe književnosti, došle kao nimalo iznenađujući sled stvari.

Sada smo, zahvaljujući potezu beogradskog izdavača Booka, u prilici da se upoznamo sa književnim genijem u fazi nastajanja i (samo)oblikovanja. Samoubistvo nevinosti (kod nas dostupna u tačnom i smirenom prevodu Aleksandra Milajića) sa punim opravdanjem je zaslužio pravu lavinu hvalospeva što je dovelo do pozornosti na mnogim meridijanima i trideset prevoda diljem planete.

Samoubistvo nevinosti je, za razliku od barokne i razmahane proze kojom je Judžinidis omađijao mnoge u Midseksu, svedena i „tiha“ proza, a koji opet već na uzorku prvih desetak stranica opčinjava, uzbuđuje i nagoni na dalje čitanje. Iako njegov literarni glas upadljivo odudara od šireg konteksta savremene američke književnosti, Judžinidis u slučaju Samoubistava nevinosti, romana neupitne umetničke vrednosti i visoko zahtevnog štiva po svim merilima, prerasta u pravi page-turner, što je karakteristična prvenstveno za anglosaksonsku, izričito populističku književnost.

Samoubistvo nevinosti je, poput Midlseksa, priča o odrastanju u drastičnim okolnostima; umesto egzotičnih polnih mutacija, Judžinidis nam ovde servira priču o sazrevanju grupe momaka iz snenog i do visokog sjaja uprizorenog američkog predgrađa, priču o grupi junoša (sakrivenih iza kolektivnog naratora, oličenog u zbunjućem, ali dakako efektnom „mi“) koji spoznaju svet zaljubljeni, tačnije očarani lepotom i snolikom nesvakidašnjošću pet sestara Lisbon koje će uskoro sve do jedne izvršiti samoubistva.

Ovde dolazimo do ključne preokupacije autora – nastojanjem da pojasni ono teško pojmljivo, da rasvetli taj strašni događaj, autor nenametljivim pristupom, delikatno razmatra pitanje samoubistva kao jedine slobode date ljudskim jedinkama, ali istovremeno i slobode koja ukida sam pojam slobode. Kako će u samom finišu jedan od usputnih junaka lakonski poentirati – „Svaka mudrost se završava paradoksom“. Momci koji sa druge strane ulice ili iz kućice na drvetu obožavaju pet malodobnih lepotica zatomljenih u kući u kojoj caruju tišina, neizrečeno i verska rigidnost, paradoksalno ne uspevaju da pomognu voljenim damama u nevolji. Judžinidis ne okleva kada dođe do neumitnog zaključka – zarobljeni u svoje priče, svoje tuge i more, osuđeni na ropstva vlastitog sopstva, u potpunoj smo nemogućnosti da pojmimo druge i drugost, da bismo na kraju ostali zagledani u prošle odnose koji u potpunosti oblikuju ovo naše sada, a dobrim delom i maglovitu budućnost.

I gotovo čitavo punoletstvo u odnosu na prvobitno izdanje, Samoubistvo nevinosti je primer vrhunske književnosti i značajna stavka u spoznaji potencijala jednog od najznačajnih autora današnjice.