Hotel Zagorje

Mozgalicu kako pomiriti fon ličnog doživljaja saveta i plan društvenog konteksta u kom se isti taj svet spoznaje, Ivana Simić Bodrožić u svom debitantskom romanu  razrešava bez vidnog upinjanja, sa elegancijom i u potpunosti oslonjena na čisto književna sredstva. Tako već posle prve glave čitaocu romana Hotel Zagorje postaje jasno da je pred njim delo koje pleni promišljenošću i neizfabrikovanom jednostavnošću.

Baš tako, Ivana Simić Bodrožić pristupa oveštaloj formi bildungs romana relaksirano, sa punom verom u svoj dar i za prozno izražavanje i u dopadljiv centralni lik kao suštinsku srž privlačnosti ovog štiva koje se stilski i idejno ipak kreće po davnih dana utabanim stazama. Poput velikog Johna Forda  i njegovog nauka po kome priča gnjavi, a zanimljivi junaci čine osnovni magnet za publiku, auorka ovog romana sa puno takta i duha dodaje detalje portretu jedne umalo sasvim obične mladosti.

Glavna junakinja ovog romana odrasta u izbeglištvu; nakon bega iz Vukovara (u kom se ocu gubi svaki trag), ona živi u bizarnom okruženju oronulog hotela unutar komunističkog svetog mesta – Kumrovca (Titovog rodnog mesta, naravno). Devojčica tamo uči život, uvežbava tehnike preživljavanja u neželjenom i često degradirajućem kontekstu, a sve to u sobičku koji deli sa majkom potonulom u očaj i ćutanje i ćudljivog brata koji se iscrpljuje beskrajnom prepiskom sa vojnim i širim državnim autoritetima.

I u tako neveseo okvir ipak se da udenuti slika jednog duboko intimnog doživljaja sveta. Junakinja romana Simić Bodrožićeve tako nalazi vremena i elana za zaljubljivanjja i tihe pobune. Naravno, valja pojasniti da se autorka ovde ne opredeljuje za odu solipsizmu i sebičluku, već prosto, u skladu sa osnovnim intelektualnim poštenjem, ilustruje dobro poznatu i neprolaznu istinitu – život se nastavlja uprkos spoljnjim tegobama, a lični nekako uvek u zasenak baca i krupne potrese i buku šireg društvenog fronta.

Sasvim u skladu sa tim uverenjem su i ton i forma romana. Ivana Simić Bodroižić se svesno i hrabro opredeljuje za naglašeno intimističko-introspektivni ton, nimalo zabrinuta zbog upadanja u moguću zamku kvazisentimentalnosti i patetike. Hotel Zagorje tako biva sročen u obliku vešto koncipiranog, dramski umešno gradiranog i sasvim opregledne poroze nalik na odnevničke zapise tananih duša mladeži. I  sve to sa znalačkim smislom za detalj i duhovito i suptilno oneobičavanje onog svakodnevnog, po čemu se proza predočena među koricama ove knjige da usporediti sa zahvatima iz ranijih dela Dubravke Ugrešić.

Ovakvo autorsko opredeljenje svakako ima snažno uporište i u pesničkom pedigreu autorke, što je u  startu izdvaja iz poduže kolone sa mnogobrojnim izdanjima i u Srbiji prisutnih hrvatskih prozaista (Perišić, Tomić, Ferić, Jergović, Baretić...) koji su se za lepu književnost kalili u novinarskim redovima, a što se mahom i lako da učiti u njihovim književnim ostvarenjima. I  upravo ta pesnička crta, a ne puka rodna odrednica, učini da proza Simi Bodrožićeve dobije na osobenosti u ovom sasvim laskavom kontekstu.

Terminologijom pop-referenci, Hotel Zagorje će najviše prijati ljubiteljima ostrvske bittersweet pop-muzike (i svih njenih potonjih derivata), a, budući da je reč o šarmantnom, komunikativnom i nadasve kvalitetnom štivu, može se preporučiti svima, a posebno onima koji još uvek veruju u staru socrealističku krilaticu koja nas je učila da je "sreća pojedinca-uspeh kolektiva".