O zavičaju čak i kada boli

Druga  polovina ovog leta donela je dva srodna dela. Pored činjenice da obe knjige dolaze iz iste izdavačke kuhinje (Rende), Sjetva soli Muharema Bazdulja i Otac Miljenka Jergovića poseduju blizak regionalni okvir, zagledanost u sada već poodavnu prošlost, a u oba slučaja dokumentaristička proza je dominantna literarna odrednica. Ipak, u krajnjem zbiru, razlika u klasi se nameće kao preovlađujući utisak.

Mlađi, Muharem Bazdulj, u koga se, u okvirima regionalne knji\evnosti, polažu velike nade, Sjetvom soli se vraća sada već dobrano mitologizovanom fašističkom rođendanu u Sarajevu, sredinom snenih osamdesetih. Budući da je ova tema već izraubovana, potrebno je bilo pronaći frišku vizuru, i upravo je tu Muharem Bazdulj omanuo.

Uprkos svojoj kratkoći, Sjetva soli posrće pod  teretom više krupnih nedostataka. Roman počne sasvim zadovoljavajuće, melanholijom natopljenim i detaljima ukrašenim pasažima o mučnom povratku čoveka na pragu srednjeg doba u rodno Sarajevo. Ovaj deo romana koji se tiče nelagode kao (pre)teškog bremena za Janka Aleksića, sada beogradskog arhitekta, nema sumnje, i ponajbolji je deo ovog dela. Bazdulj poseže za velikićevskim otuđenjem od nametnutih i bivših prostora, dodatno senčeći ove stranice kišovskom verom u moć detalja.

Međutim, problem nastaje kada u Sjetvu soli ušeta sam Bazdulj. Janko Aleksić dolazi u Sarajevo na pokop prijatelja itz školskih dana, a ubrzo sreće i združi se sa Muharemom Bazduljom koji ga podstakne da prouči koren potonjih muka Aleksićevog upokojenog prijatelja. Aleksić kreće da kopa po arhivama sarajevskog Oslobođenja izučavajući članke koji se odnose na zloglasni fašistički rođendanski žur kome je gotovo 25 godina ranije slučajno prisustvovao i njegov zlosrećni prijatelj.

Sjetva soli na toj koti zapada u vrtlog nesuvislog navođenja pojedinosti i desetina i desetina navoda iz tadašnje štampe. Lirsko-introspektivni ton iz prve trećine romana se bespovratno gubi dok Bazdulj troši stranice i stranice da pojasni fenomen koji se glavnog junaka do tog trenutka gotovo nije ni ticao. Tu u oči padaju sve slabosti ovog Bazduljevog dela – ishitrenost, nedostatak fokusa i nemogućnost samokontrole. I kao veoma značajna falinka – nesposobnost balansiranja intimnim i javnim aspektima izabrane priče, a taj propust lišava priču i istinske drame i krajnjeg smisla.

Daleko bolje se pokazao Miljenko Jergović u Ocu. Izdavač ovo delo dosta precizno pojašnjava kao mešavinu romana, eseja i memoara, poredeći ga sa ranijim radovima Petera Handkea. Iniciran smrću roditelja u čiju tajnu bitisanja do tog trenutka nije uspeo da pronikne, Jergović  nam u Ocu predočava znalački uvijenu pletenicu nekoliko važnih planova – krajnje lični, porodični, politički, sociološki, psihološki, stigavši do cilja sa prozom kojoj se mora odati priznanje za hrabrost, umešno poentiranje i upečatljivost.

Jergović je kao pisac značajno uznapredovao u odnosu na svoje (inače, sasvim valjane) low-key dane sa početke spisateljske karijere. Dijapazon tema koje zahvata, kao i pripovedačkih tehnika kojima je u međuvremenu ovladao tokom vremena su se razvili, kao i ambicija i samopouzadanje autora.

Nakon gotovo virtuozno izvedenih društvenih hronika kakve su bile Ruta Tannenbaum i Dveri od oraha, kao i nekolicine kraćih esejističkih formi, Jergović se u Ocu odvažio da zapleše sa demonima izrazito lične prirode. Nikada zaokružen, istinski topao i pun odnos sa ocem ovde postaje katalizator krupnijih razračunavanja sa avetima bitisanja pod mračnom senkom nacionalnog, udvoričkog, nametnutog, prećutanog i apsurdnog.

Iako mu se na dušu da staviti slabost pred digresijama (mana koja je bila dosta izražena i u Srda pijeva u sumrak na Duhove) kojima na mahove zaguši glavni tok svoje pripovesti i u opasnost dovede snagu željene poente, Jergović zaslužuje grlene pohvale za umeće koje je pokazao u baratanju krajnje pipavom materijom. Na drugoj strani, Bazdulj gubi niti priče koju je sam izvoleo da nam ispriča, ipak, dajući dovoljno povoda da se pomno prate i njegovi naredni pokušaji.