Novo u (vašem) katalogu strahova

Ruta Tannenbaum (Rende) pripada izazovnom podžanru društvenog romana. Reč je o delu s gotovo 50-ak bitnih likova (prestolonaslednik, politički prvaci, Miroslav Krleža...), u kojem se plete intimna, introspektivna priča o odrastanju u nevreme.

U ovom ostvarenju 41-godišnji Miljenko Jergović se zaputio na teritoriju koju su pre njega osvojili i umešno opcrtali sa svojim izuzetnostima, recimo, Goran Tribuson (u svom ranijem radu Čuješ li nas, Frido Štern?), David Albahari (Gec i Majer) ili Aleksandar Tišma (Knjiga o Blamu).

Jergović gradi priču oko zaboravljene gradske legende o Leji Deutsch (ovde, zarad dodatne autorske slobode koja mu je bila potrebna za stvaranje šire priče no što je to dopuštala suva faktografija, preimenovane u Ruta Tannenbaum), maloj Jevrejki, zvezdi pozorišnih scena Zagreba uoči početka Pavelićeve krvave vladavine.

Priča o devojčici nezgodnog porekla koja u osvit fašizma nenadano dobija priliku da, zajedno sa svojom porodicom, koliko-toliko iskorači iz nametnute im egzistencije i zlog usuda, samo je polazište za opsežniju priču o naopakoj homogenizaciji nacije i ljudskom prokletstvu uopšte.

Društveni okvir jasno je utisnuo svoj pečat na život zlosrećnih junaka ove knjige a da oni nisu stigli ni da pokušaju da se izbore za mogućnost da uspostave odnos prema tome. Gotovo svi bitni likovi su žrtve kako istorijskih okolnosti, tako i vlastitih samoobmana, samleveni čežnjom za vlastitim alternativnim sudbinama koje su sami istkali.

Tako Rutin otac, isprepadani sitni ćata, provodeći noći po ozloglašenim zagrebačkim bircuzima i sebi dodeljuje novi identitet opasnog prevaranta plemićkog porekla; Rutina majka utočište pronalazi u rezervnom liku pariske dame; komšinica Amalija u lažnom materinstvu, a sama Ruta se, nadmoćna i nemoćna, instinktivno opredeljuje za ulogu przničavog, odbojnog, slavoljubivog derišta.

U profilisanju likova Jergović se odlučuje za možda na prvi pogled nedopadljiv, ali skoro uvek sigurno efektan pristup antropološkog pesimizma, kakav srećemo kod Selina ili Sele, recimo. Time njegovi likovi dobijaju na uverljivosti, ostavljajući snažan utisak gotovo telesnosti na čitaoca.

Ni mali ni veliki ljudi kod Jergovića ne uspevaju da uteknu od prokletstva nedovoljno izoštrenog uvida u nesreću koja im se prikrada, i tu se Jergović još jednom dokazuje kao ne samo vešt, već i pisac nesklon tržišnim kalkulacijama i podilaženju opštem ukusu koji vapi za junacima većim od života. Nečujno, titrajuće prikradanje rata i svih grozota u vezi s njim jedan je od opsesivnih motiva i Jergovićevih prethodnih radova, od Sarajevskog Marlboroa (1994) pa sve dosad.

Samo su ljudi opsednuti poročnim slabostima i strahovima dobri kupci propagande svih totalitarnih uređenja, po kojima sadašnja, trenutna beda garantuje budući progres i kulturu. Nasilje nad nemoćnima, dojučerašnjim komšijama, osigurava mir, a nevine žrtve su zapravo nužne kako bi se postigao apsolut „pravedne“ revolucije i pobeda „pravednog“ rata.

Držeći se te putanje i održavajući equi-distancu prema svima koji se krčkaju u tom istom kotlu, mudro, odvažno i uporno ukazujući na manjkavosti ljudskog duha (pa sve i da je taj duh zaista potpuno apstraktna kategorija), Jergović uspeva u naumu da skrene pažnju na glatku integraciju prošlosti u savremenost. Zagreb u kom se smrt prikrada Jergovićevoj Ruti T. uz malo intervencije može postati današnji Zagreb, a zatim se u trenu geografski preliti i na Beograd, Sarajevo, Berlin, Budimpeštu, Oslo...

Nakon što je prihvaćenost i poštovanje stekao pitkom, intimističkom prozom, mahom pripovetkama s jakim referencama na rock’n’roll izraz i pop-kulturu u širem smislu, a sve to na fonu sumanutih devedesetih, Jergović je potražio i našao novi glas. Već sam taj poduhvat bio bi vredan hvale, a sem toga, on kroz Rutu Tannebaum isporučuje zrelu, sadržajnu i mnogoznakovitu prozu, izvedenu kroz raskošne poteze i brojne, čisto literarne finese.