Mamin sin

Scenario: Jay Duplass, Mark Duplass
Uloge: John C. Reilly, Jonah Hill, Marisa Tomei, Catherine Keener
Žanr: Komedija/Drama
Trajanje: 91 minut
Proizvodnja: USA, 2010.

Braća Duplass, utemeljivači mumblecore pravca u američkom alternativnom filmu, čije su odlike između ostalog izuzetno niski budžeti, poluprofesionalni glumci i scenariji koji se uglavnom bave ljubavnim marifetlucima u životu nesnađenih dvadesetogodišnjaka, ovoga puta nam prikazuju romansu nešto starijih, ali podjednako nesnađenih protagonista, u kontekstu samohranog roditeljstva.

Odnos majke i njenog jedinog muškog deteta je sam po sebi plodno tle za razvoj svakojakih boleština, od Hamleta do Normana Batesa. Ovde uvrnutu, ali šećernom glazurom prelivenu simbiozu asocijalnog dvadesetjednogodišnjaka Cyrusa (Hill) i njegove seksualno privlačne ali manipulaciji podložne mame (Tomei) remeti upad ljubavi željnog, razvedenog Johna (Rilley), kome je i samom potrebna pomoć psihologa, zbog abnormalne vezanosti za bivšu suprugu (Keener). S obzirom na emotivno nabijenu konstelaciju likova i evidentnu liniju sukoba interesa dva glavna lika, očekivali bismo burniji razvoj događaja. Međutim, braća Duplass nas perfidno uskraćuju za spoljašnja previranja i ostavljaju da frustracije ključaju pod tanušnim pokrovom učtivosti.

I Cyrus i John pokušavaju da proračunatim emotivnim ucenama i glumatanjem privuku Molly na svoju stranu i zadrže je za sebe. Ipak, autori nisu obratili previše pažnje na njen lik. Kako je moguće da ona ništa ne shvata? Marisa Tomei, jedna od najsimpatičnijih holivudskih glumica srednje generacije, i ovde pleni kao blagorodna majka i predusretljiva ljubavnica, ali Mollyina želja da se nikom ne zameri je prekomerno naglašena i, na kraju krajeva, nerealna. Ono što joj daje neki karakter su intenzivni „otvoreni“ razgovori po New Age recepturi, koji nam bar donekle objašnjavaju takvu ličnost.

Hill i Rilley su, dakle, nosioci filma – obojica uspevaju da iznesu komplikovane i gotovo psihopatske likove koji su im zadati. Pri prvom susretu Cyrusa i Johna, iako je razgovor krajnje učtiv, momentalno je jasno da tu nešto nije u redu. Iako kasnije slede gradativno poređani ispadi, reklo bi se da autori žele da nam ovu situaciju predstave što realnije, te izbegavaju da priču odvedu u smeru crne komedije ili direktne tragedije, što bi možda film učinilo efektnijim i manje predvidivim.

Ipak, Cyrus je bez sumnje zanimljiva varijacija na temu „sredovečni-ljubavnici-i-nečije-dete-iz-prvog-braka“, samim tim što je dotično „dete“ odavno punoletno, ali i zbog gorenavedenih rediteljskih izbora.