Seasons Of My Soul

Kao na pokretnoj traci smenjuju se kandidatkinje za titulu nove soul-dive. I pravo je čudo kako usred te pomame damskog interesovanja za soul zvuk naglašeno starog kroja mlade i mlađe dame ne ušinu vratove od te silne i, čini se, neprolazne zagledanosti unazad. A berba kao berba – na svaku Adelle ili Duffy srećom dobijemo po jednu Lauru Marling ili Candie Payne. I sada se u trku ubacila i Rumer.

Nakon čitave decenije kuluka po malo primećenim bendovima i bezbroj pokušaja da se nametne onima koji presuđuju o narednim senzacijama i pop-neophodnostima, ovoj britanskoj trubadurki pakistanskog porekla na pragu četvrte decenije je napokon pošlo za rukom da pažnju već od sličnih novih vedeta i diva dobrano zamorene javnosti skrene na ono što ima da ponudi. A to nije ni malo, ni bezazleno.

Rumer nudi revizionističko postavljeni soul zvuk i svoje mesto traži na tački dodira uticaja nasleđa Dusty Springfield, Laure Nyro, Carole King, Karen Carpenter i donekle Joni Mitchell (mada će kao posebno nadahnuće sama Rumer u jednoj numeri navesti i Arethu Franklin). Dobro, svedoci smo barem na papiru mnogo ovakvih pokušaja, mnoge su dame preslušale sve što je od te notne lektire trebalo savladati, ali nekako je većina ostala u dubokoj senci pominjanih inspiracija i autoriteta bez premca.

Rumer je, pak, u naočigled teško izvodljivom – u formi komunikativnog i krajne pitkog pop-izraza pošlo za rukom da pomiri izvođačko-kompozitorsku (u tom delu je u ulozi mentora i dobrog duha čitave ove priče pripomogao Steve Brown, veteran britanskog mjuzikla novijeg kova) kompetenciju i facinaciju uzorima iz boljih dana čovečanstva, a tu je, kako uzusi novog milenijuma i popkulturnog nalažu, i koncept. Koncept, nenametljiv i suptilan, što su termini kojim se da opisati i čitava pojava i nastup Rumer, je pronađen u višestruko naglašenoj jednostavnosti koja, ovako dovedena gotovo do ivice paroksizma, ostavlja utisak čisto postomodernog (i, što je važnije, krajnje inteligentnog) zahvata.

Za početak albuma je odabrana nešto poletnija Am I Forgiven, gorko-slatki swing u pop-pakovanju u kom Rumer razmatra imaju li grešni prava na popravni ispit. Ova pesma donekle odudara od naglašeno molski intoniranog ostatka albuma, ali je istovremeno sa njim povezuje seta kao zajednički imenitelj svih numera na ovoj ploči. U tom pogledu možda je najtipičnija upravo šaputavo-mazni Come to me High. Slow, koja možda donosi i asocijaciju na Bebel Gilberto iz dana saradnje sa Subom, je senzacija u kojoj Rumer na brilijantan način predatavlja svoj doživljaj retro soula, jazziranog (sa sve ukrasom u vidu zvuka harfe) i uglađenog do punog sjaja, te se već sada može reći da je reč o budućem pop-jazz standardu i nezabilaznoj stavci na svim budućim kompilacijama namenjenim za trenutke maženje i paženja.

Nakon Take me as I am, kanonski postavljenog omaža Dusty Springfield, nižu se pesme u kojima Rumer demonstrira svoje umeće i zanetost muzikom i opštim ugođajem prohujale ere. U tom nizu se izdavaja Aretha u kojima Rumer mudro poentira na temu važnosti muzike u pipavim godinama odrastanja u ne toliko prijateljskom kontekstu, gde slušalice na ušima dođu kao najneprobojniji štit nekada, i nešto svedeniji i mračniji gospel (u kombinaciji sa chamber-popom) Healer.

Ovo jeste album kome se kao i mnogima u minuloj godini i šire može zameriti uniformnost zvuka, ali se prevashodno nameće kao izdanje koje još jednom potvrđuje da ni igra na sigurno ne znači odsustvo lepih pokreta, osobenog umeća i zahvata kojima se možemo diviti. Seasons of My Soul je prvenstveno ploča koja, iako označena žigom neprikrivene nostalgije, prevladava okvire pukog mimetizma i najavljuje jedan nesvakidašnji talenat.