U potrazi za novom Amy Winehouse, bivši gitarista Suedea Bernard Butler je naišao na 23-godišnju Velšanku Duffy. Nije se prevario – njen singl Mercy je pet nedelja bio neprikosnoven na britanskoj top listi
Posle velikog uspeha albuma Back To Black, uspostavljena je čitava mala virtuelna i kuloarska kladionica sa temom ko će biti nova Amy Winehouse. Ona je već postala neka vrsta standarda, “benchmarka”, kako to zovu Anglosaksonci, za uspeh i kvalitet današnje britanske pop zvezde. Takva zvezda je danas daleko od zvezde Pop idola (iako je Duffy počela u velškom pandanu ove manifestacije) i obavezno je obojena soul zvukom i zavijena u retro kul oblandu.
Do sada su neki tipovali na mlađanu Adele. Međutim, ona koju su okitili lovorikama i prvim mestom britanske liste albuma i singlova je Velšanka Duffy.Ova povučena devojka iz mesta Nefin (koje ima manje stanovnika od Čubure), je prvo zaokupila pažnju Jeanette Lee, inače bivše članice PIL-a, sada jedne od glavnih ljudi u etiketi Rough Trade.
Međutim, ono što je nagnalo Bernarda Butlera da producira album Rockferry nije bio samo veliki pevački talenat Velšanke, već i njeno potpuno odsustvo za trendove i to kako u muzičkom, tako i u pevačkom smislu. Ako je verovati izjavama, Duffy nije imala predstave ko su Dusty Springfield ili Aretha Franklin sa kojima su mediji počeli da je porede.
U tom smislu ona je bila idealan materijal za stvaranje imaginarnog retro zvuka “momenta”. Ali u tom grmu leži Amy Winehouse, a parirati njoj danas znači i ponuditi nešto što ne može da se ušmrka u jednom momentu i priseti kroz naknadne prekide svesti. U tom pogledu Duffy ima potencijala, ali sve što čujete je u nekom trenutku već prohujalo po vrhovima britanskih listi mnogo pre nego što je Aimee Anne Duffy rođena.
Sam singl Mercy možda i najmanje direktno asocira na neku od Motown zvezda, jer zvuči kao izgubljena pesma Burta Bacharacha za kojom bi grebale Aretha ili Dusty. U drugim pesmama se čak i mnogo jasnije prepoznaju note Dionne Warwick (Stepping Stone), Marvina Gayea (Hanging On Too Long) ili tipičan zvuk Walker Brothersa (Distant Dreamer).
Duffy je tokom čitavog albuma na visini zadatka, sa besprekornom interpretacijom jednog klasičnog soul izvođača iz 60-ih. Ali, da li su nam sada potrebni nova Walk On By, The Sun Ain’t Gonna Shine Anymore ili I Heard It Through The Grapevine? Ili, još bolje, da li je to uopšte moguće postići samo zahvaljujući baršunastim aranžmanima Bernarda Butlera?
Rockferry zato pada na faktoru “next best thing” - mnogo se očekivalo, mnogo je na kraju i odjeknulo, ali nisam siguran šta se zapravo i dobilo. Na kraju balade ona deluje više kao starmala Amy, sa mnogo talenta, natprosečnim “retro” vokalom, ali sa veoma malo predvidljive ili, još bolje, neprevidljive lude crte zbog koje (priznajte!) ljudi vole gospođu Winehouse.
Audio:
Video:
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari