U rikverc

Scenario: Gregg Araki
Uloge: Thomas Dekker, Juno Temple, Hayle Bennett, James Duval, Kelly Lynch
Žanr: komedija
Trajanje: 86 min
Proizvodnja: SAD/Francuska, 2010.

„Može li se uteći od samoga sebe?“ nameće se kao ključno pitanje za razumevanje i procenu najnovijeg dela Gregga Arakija (u čijoj filmografiji stoje brojni „nestašni“ naslovi ppoput Dum Generacije, Raskoši, Misteriozne kože...). Odgovor na ovo pitanje dakako nije lak - mnogo je implikacija koje se moraju uzeti u obzir, a puno je i stranputica kojima se lako može krenuti.

Naime, od Arakija se nakon prethodne režije (Misteriozne kože) mnogo (možda i previše) očekivalo. I to ne bez osnova, jer je upravo tim delom pokazao iznenađujuću ozbiljnost, narativnu promućurnost i stilsku zrelost. To je bio posve novi Araki koji je mudro koristio naučeno tokom decenija (auto)getoizacije u vazda tesnim stegama queer i filmova o otpadnicima iz društva.

Ipak Araki, možda i u skladu sa svojom neposlušničkom prirodom, a možda i usled iscrpljenosti nakon serioznijeg pristupa u prethodnom delu, vozi u rikverc. Kaboom, naime, nastavlja tradiciju njegovih ranijih dela koja su se zasnivala na relaksiranom rediteljskom pristupu i želji sa šokom, kao i nezauzdanom promiskuitetu i opsednutosti opijatima i lahor-lakim životom na planu motiva.

I Kaboom je upravo to – devedesetominutna autoreferenca izvedena u obliku dovoljno simpatične komedije apsurda. Ljubitelji „starog“ Arakija su ponovo na dobitku – u nešto relaksiranijim budžetskim okolnostima reditelj opušteno ispreda svoju ne mnogo zahtevnu intrigu oko likova koji su nam iz njegovog ranijeg opusa itekako dobro poznati. Kaboom je college komedija izatkana oko možda potentne, ali ipak za celovečernji film nedovoljno efektne dosetke o zaveri svega i svačega i skorom kraju sveta kao neizbežnom fatumu.

Arakijevi likovi zastaju na koti već viđenog i mnogo puta rabljenog – preispitivanje identiteta (polnih i svih drugih) je tek poza za nove promiskuitetne igrarije; smisla nema jer i tragati za smislom u ovakvom svetu je besmislena rabota, a jedino čemu se plebs još može nadati je malo neodgovorne i raspojasane zabave u slavu opšteg apsurda i hedonizma kao takvog. Ovu formulu Araki donekle osvežava zanimljivom stilizacijom koja Kaboom (ako se zažmuri na tehnološke domete svojstvene ovom trenutku) ostavlja u nekoj vanvremenskoj, retro-ravni sa atmosferom koja u velikoj meri podseća na ranije romane Bretta Eastona Ellisa (smeštene unutar i u blizini mikrokosmosa američkih univezitetskih kampusa). Sve to predstavlja i najzavodljiviji aspekt ovako koncipranog i izvedenog Kabooma.

Na planu zapleta koji sledi nakon početne obavezne doze prizora raspomamljenih zabava i naglašeno neobaveznog seksa, Araki se odlučuje za razbarušenu, labavu i ne toliko logičnu konstrukciju zasnovanu na tinjajućem uverenju savremenog čoveka da se ispod svake neravnine na koju na svom životnom putu nagazi zapravo krije zavera belosvetskih razmera. Ta odluka Arakija gura u pravcu pripovedačkog nemara, neodmerenog parodiranja bez jasnog fokusa i brzopoteznih doskočica u vidu ready-made poenti. Drugu polovinu filma Araki potroši na parodiranje dosta toga raznorodnog – u širokom rasponu od nauka Davida Lyncha do zahvata i rešenja koje pamtimo iz literarnog nasleđa Phillipa K. Dicka.

Arakijev Kaboom nije delo bez šarma (što se može utvrditi i na osnovu uzorka u vidu izrazito toplog prijema nasmejane publike tokom projekcije na Festivalu autorskog filma), ali jeste delo koje predstavlja korak unazad ili vidno oklevanje reditelja koji se nakon godina i godina mahom samodovoljnih autorskih nestašluka prethodnim delom opredelio za uvek dobrodošlu zrelost i ples na neke zahtevnije note.