I nove rediteljke

Režija: Ivona Juka, Ana Marija Rosi, Ines Tanović, Marija Džidževa, Hana Antonina Wojcik-Slak
Scenario: Ivona Juka, Ana Marija Rosi, Ines Tanović, Gjorče Stavrevski, Hana Antonina Wojcik-Slak
Uloge: Nina Stipčević, Goran Bogdan, Nataša Ninković, Sergej Trifunović, Feđa Štukan, Nina Violić, Iva Zendelska, Slaviša Kajevski, Lucija Šerbedžija, Petra Govc, Marko Mandić
Žanr: drama
Trajanje: 114 minuta
Proizvodnja: Srbija/Hrvatska/Bosna i Hercegovina/Makedonija/Slovenija/Irska, 2010.

Veština pravljenja filmova je dovoljno teška i složena (i sve teža i složenija u gotovo svim aspektima kako vreme odmiče) i bez nametnutog koncepta. Ipak, Nenad Dukić, filmski kritičar iz Beograda, se najverovatnije ne bi saglasio sa tom tvrdnjom. On je osmislio (i pod njegovim producentskim patronotom je nastao) omnibus Neke druge priče koji počiva na tri početna koncepta.

Kao prvo, pet priča unutar ovog omnibusa je režiralo pet žena, potom, tih pet rediteljki predstavnice su pet držav(ic)a nastalih raspadom SFRJ (izostala je crnogorska delegatica), i na kraju, svih pet priča ujedinjuje tematska spona u vidu motiva rađanja/trudnoće. Reklo bi se, isuviše zahteva za jedno ostvarenje. Ipak, krajnji rezultat je zadovoljavajući, čak i ako se tu i tamo nametne utisak da je motiv rađanja koji bi nadahnuo rediteljke donekle seksistička postavka.

Budući da se radi o radovima autorki koje potiču iz istovetnog ili sličnog kulturnog prostora, postoji idejna kohezija između predočenih priča. U slučaju dva poglavlja (bosanskog i srpskog) čini se da je motiv rađanja naknadno udenut kako bi se postiglo jedinstvo sa zadatim okvirom. Potom, dve priče (makedonska i slovenačka) u izvesnoj meri odudaraju od ostale tri jer nisu ustrojene kao duo-drame (verovatno radi produkcione izvodljivosti), već su zasnovane na priči o jedinki naspram okruženja. A hrvatska i slovenačka priča se nameću po naglašenijoj vizuelizaciji i nešto raskošnijem budžetu.

Najšokantnija je makedonska priča, što ne bi bio nikakav problem da ona ne šokira upravo amaterskim nivoom izrade. Osim traljave tehničke egzekucije, ovaj segment uspe da zapanji banalnošću sadržaja, jer priča, uprkos postcrnotalasovskoj teskobi i čemeru, nudi zaplet na nivou latino telenovela. Dijametralno suprotan je doprinos hrvatske rediteljke Ivone Juke koja se hrabro uhvatila u koštac sa pokušajem da filmskim jezikom opiše isuviše apstraktna stanja duše. Ta se hrabrost, nažalost, na kraju preobrazila u nepromišljenost, pa sama priča zastaje na koti ispraznog šminkeraja. Bosanska priča, pak, je korektno tehnički izvedena, ali je u dramaturškom smislu ispuštena, na idejno-ideološkom planu arhaična (nezainterseovanost birokrata i drugih dođoša iz belog sveta za istinsku interakciju sa lokalnim življem), a na fonu emocija – patetična i kalkulantska.

Srpska priča se, iako donekle anahrona, nameće kao najzaokruženija i najubedljivija, možda zato što u srži nosi uvek i za mnoge zavodljivu osvetničku matricu. Ova priča svedoči o rediteljskom talentu na koji može ozbiljno da se računa, a posebnu pohvalu rediteljka Ana Marija Rosi zaslužuje za zauzdavanje već dobro poznatih glumačkih energija Sergeja Trifunovića i Nataše Ninković (reč je i o svakako dvoje najpriznatijih glumačkih lica u okviru podele na nivou čitavog omnibusa).

Slovenačka rediteljka Hanna Antonina Wojcik-Slak se, pak, predstavila naglašeno bizarnom pričom o proteranoj trudnoj opartici koja počne da radi u agenciji za speed dating. U ovom delu filma gotovo sve, pa i britak društveni komentar usmeren prema stanju stvari nakon ulaska u EU (smanjivanja plata, bonovi za hranu i trinaestočasovno radno vreme) funkcioniše kako treba. Ovde treba naglasiti da se Hanna Slak jedina od autorki oprobavala i u izradi dugometražnih filmskih ostvarenja, ali  kada se podvuče crta, ovaj segment ipak ostane na nivou efektne dosetke.

Bioskopski repertoar možda i nije najprirodniji habitat za film poput Nekih drugih priča, ali jeste po sredi ostvarenje koje se dostojanstveno domoglo samopostavljenog cilja i koje predstavlja rečit portfolio na koje to damske snage treba računati u danima pred nama. Sasvim dovoljno i sasvim korektno.