Vikend kvarnih zuba

Poslednji dan svakog desetog meseca u godini rezervisan je za Noć veštica (eng. Halloween ili Hallowe’en), praznik koji je hrišćanski svet (uz neophodne izmene) preuzeo od Kelta. Danas, Noć veštica je dan koji deca širom planete (pre svega u SAD, Irskoj, Engleskoj i Kanadi; mada ne treba smetnuti s uma da ovaj praznik postaje sve popularniji i u ostatku sveta) očekuju sa velikim nestrpljenjem. Čim padne prvi mrak (pa i ranije), klinci u kostimima čudovišta i drugih likova iz mašte kreću u lov na slatkiše. Uz karakterističan pozdrav/zahtev "Trick-or-Treat" (u slobodnom prevodu: Nestašluk-ili-slatkiš), oni „prete“ svojim komšijama kako bi od njih „iznudili“ ušećerene jabuke, bombone, čokoladice i ostale poslastice koje kvare zube.

Noć veštica izvorno nije imala veseo karakter: po drevnom verovanju tog dana su se brisale granice između sveta živih i mrtvih, a osvetoljubive duše pokojnika su dobijale priliku da te noći naude živima. Mnogi poklonici filmova strave i užasa smatraju da je 31. oktobar najprikladniji datum za uživanje u dobrom hororu. Ove godine, predlažem da se okrenete proverenim ostvarenjima sedme umetnosti i odaberete jedan od deset ponuđenih klasika. Koji god izbor da napravite – nećete pogrešiti.

Nosferatu, eine Symphonie des Grauens (F.W. Murnau, 1922)

Ovaj nemi klasik je zapravo neautorizovana prerada čuvenog Stokerovog romana koji je uskoro dobio i svoju zvaničnu filmsku verziju u vidu Universalovog hita Dracula (1931) sa Bélom Lugosijem u naslovnoj ulozi. Tokom decenija, mrak bisokopskih sala je naselila čitava armija krvopijaca. Draculu su sa najvećim uspehom tumačili Christopher Lee u seriji Hammerovih filmova (prvi je bio T. Fisherov The Horror of Dracula iz 1958), Klaus Kinski u W. Herzogovom Nosferatu: Phantom der Nacht (1979) i Gary Oldman u F. F. Coppolinom blockbusteru Bram Stoker's Dracula (1992).

Bride of Frankenstein (James Whale, 1935)

Posle ogromnog uspeha ekranizacije romana Mery Shelley Frankenstein (1931), Whale je četiri godine kasnije potpisao još bolji nastavak – u kome se pored Čudovišta (ponovo veličanstveni Boris Karloff) pojavljuje i njegova Nevesta (Elsa Lanchester). U zanimljivije pokušaje razrade priče o „modernom Prometeju“ spadaju horor komedija Mela Brooksa Young Frankenstein (1974), Cormanov povratnički Frankenstein Unbound (1990) i preambiciozni Branaghin Mary Shelley's Frankenstein (1994) - u kome Čudovište tumači niko drugi nego Robert De Niro.

The Wolf Man (George Waggner, 1941)

Larry Talbot (Lon Chaney Jr) bio je savršeno srećan, sve dok jedne večeri nije zaradio ujed koji je njegovu krv zarazio prokletstvom punog meseca. Posle komercijalnog uspeha Waggnerovog filma, vukodlaci su progrizli put u filmsku legendu. Među mnogobrojnim naslovima se po kvalitetu izdvajaju: Danteov The Howling (1981), Landisov An American Werewolf in London (1981), Jordanov The Company of Wolves (1984)... Najnoviji Vukodlak (2010), u kome glavnu ulogu tumači Benicio Del Toro, nije uspeo da parira pobrojanim klasicima.

Cat People (Jacques Tourneur, 1942)

Transformacije ljudi u životinje su tokom četrdesetih postale hit u Hollywoodu, tako da se godinu dana posle čoveka-vuka, na velikom platnu pojavila i Irena Dubrovna, žena-panter, Srpkinja na privremenom radu u SAD. Legendarni Val Lewton je producirao i lirski intonirani nastavak The Curse of the Cat People (1944) koji je ko-režirao Robert Wise. U verziji Paula Schradera iz 1982. godine, umesto Simone Simon priliku da prikaže svoju životinjsku stranu dobila je Klausova kćerka - Nastassja Kinski, ali je ime i poreklo žene-pantera promenjeno.

Les yeux sans visage (Georges Franju, 1960)

Francuski horor je još početkom šezdesetih pokazao da ima šta da ponudi. Briljantni hirurg dr Génessier (Pierre Brasseur) pokušava da serijom eksperimentalnih operacija povrati lepotu svojoj obožavanoj kćeri, čije je lice unakazio u saobraćajnoj nesreći. Kako mu je za ostvarenje plana neophodna koža živih devojaka, doktor biva prinuđen da postane ubica. Ova napeta pripovest o ljubavi, opsesiji i ludilu oduševljava i danas, a inspirisala je brojne nepotrebne imitacije, kao i poznatu pesmu Billyja Idola Eyes Without A Face.

Psycho (Alfred Hitchcock, 1960)

Nabolje ocenjen horor po glasovima IMDb korisnika je najsjajniji dragulj u kruni velikog majstora napetosti. Trenutak smrti Marion Crane (Janet Leigh) je verovatno najprepoznatljiva scena ubistva u istoriji kinematografije. Majstorski režiran, uzbudljiv i hrabar, Psycho ne gubi na efektnosti ni gotovo pola veka od prve projekcije. Posle uspešnog originala, usledili su iznenađujuće zadovoljavajući nastavci - Psycho II (1983) Richarda Franklina i Psycho III (1986) koji je potpisao Anthony Perkins - Norman Bates lično. Četvrti deo serijala je zasluženo doživeo premijeru na TV-u, dok su na Van Santov kadar-za-kadar rimejk iz ’98. već svi zaboravili.

La maschera del demonio (Mario Bava,1960)

Ruska plemkinja je 1630. pogubljena pod optužbom da je veštica. Dva veka kasnije, Asa Vajda se vraća kako bi zaposela Katiu (obe tumači Barbara Steele) i sprovede svoju osvetu u delo... Gotski horori u kostimima su početkom 60-tih postali trend, a Bava sličnoj tematici vratio i u remek-delima La frusta e il corpo (1963) i Operazione paura (1966). Roger Corman je, najčešće u saradnji sa Vincentom Priceom, dao svoj doprinos gotskom pod-žanru ekranizacijama dela Edgara Allana Poea: House of Usher (1960), Pit and the Pendulum (1961), The Raven (1963), The Masque of the Red Death (1964)...

The Haunting (Rober Wise, 1963)

Ukleta kuća je u centru ovog filma snimljenom po romanu Shirley Jackson The Haunting of Hill House. Dr. Markway (Richard Johnson) predvodi četvoročlani tim koji treba da dokaže da li duhovi zaista postoje. Odmah po dolasku, mlada vidovnjakinja Eleanor Lance (Julie Harris) postaje svesna mračnog prisustva koje preti da ugrozi živote uzurpatora.

Duhovi i usamljena zdanja su se već mnogo puta pokazali kao odlična kombinacija, što je rezultiralo značajnim filmovima, kao što su Claytonov The Innocents (1961), Houghov The Legend of Hell House (1973), Medakov The Changeling (1980), Kubrickov The Shining (1981)...

Kwaidan (Masaki Kobayashi, 1964)

Ovaj četvorodelni omnibus, sadrži gotovo sve motive po kojima je istočnjački horor danas prepoznatljiv. Bleda lica azijskih aveti (uokvirena, naravno, dugom crnom kosom) su se poslednjih godina toliko namnožila da postaju pomalo i zamorna, ali Nakagawin Jigoku (1960), Shindôvi Onibaba (1964) i Yabu no naka no kuroneko (1968) i dalje izdržavaju probu vremena i inspirišu nove generacije režisara među kojima su Takashi Shimizu, Hideo Nakata ili Kiyoshi Kurosawa.

Night of the Living Dead (George A. Romero, 1968)

Zombiji su i ranije tumarali filmskim platnom – npr. u White Zombie (1932) i I Walked with a Zombie (1943) – ali je tek Romero od njih napravio čudovišta koja danas volimo. Ovaj kultni debi je pokrenuo zombi maniju koja četrdeset godina kasnije ne pokazuje znake posustajanja. Romero se u još nekoliko navrata pozabavio istom tematikom – a Dawn of the Dead (1978) i Day of the Dead (1985) važe za najbolje filmove o zombijima ikada snimljenim. Usledilo je još nastavaka, imitacija i prerada, ali prva 3 filma iz Romerovog zombi opusa čine trojstvo koje će teško biti nadmašeno.