Tišina od koje se ledi krv u žilama
Nakon razvoja digitalnih tehnologija i revolucije koju je ona izazvala u muzičkoj industriji na kraju prošlog veka, veliki studiji su uglavnom počeli opasno da liče na muzeje sa sjajnim eksponatima za one koji vole anegdote o slavnim rockerima, a umesto njih imamo milione običnih soba širom sveta, opremljenih kompjuterima sa modernim softverma, parom mikrofona i instrumenata.
Revolucija o kojoj govorimo je donela mogućnost da u svako doba dana i noći možete da isproducirate pesmu, album, spot, i da ih negde po belom webu predstavite. To je svakako donelo više muzike u naše domove, ali, naizgled paradoksalno, ne i mnogo više muzike koja će se duže zadržati u glavama i plejerima slušaoca.
Pri tom, problem nije samo u velikoj produkciji. Jednostavno, najveći deo onoga što običan smrtnik može da isprati npr. nedeljno, a da ne poludi, zvuči kao da je operisano od jednostavnosti – pretrpano, preproducirano, emocionalno potpuno neuverljivo, zatrpano efekatima i lejerima... Sama muzika i osećanje vezanosti za nju izgubili su se u moru mogućnosti koje pruža moderna tehnologija.
Taj osećaj naročito okupira slušaoca posle slušanja albuma Singing Ax, američkog trubadura Josha Tillmana. Jednostavno rečeno, izdanje koje oblikuje tišina, na kom su instrumenti (najčešće samo gitara uz povremene udarce u različite predmete) povučeni unazad, na kom konačno slušamo netaknuti ljudski glas (koji zvuči kao da nikada ništa nije rekao što nije bilo upečatljiva melodija), nema mnogo veze sa onim što danas zovemo muzikom.
Pri svemu tome, pesma Three Sisters predstavlja nesvakidašnji događaj. Ona potpuno utapa slušaoca u svet u kom je muzika bila deo religijskog kulta, a religija nimalo bezazlena igra u kojoj je čovek na hirove prirode i svoje okoline reagovao imaginacijom, oblikujući strašne priče o bogovima i ljudskoj sudbini.
Kao i u slučaju prethodnika, albuma Year in Kingdom, detalji su i ovde Tillmanovo ubojito oružje (falseto u Diamondback, zvuk stare organe Our Beloved Tyrant...) Ipak, ono što najviše impresionira je Tillmanov glas, koji sa lakoćom spaja priču, slike i melodiju. To majstorstvo, koje Tillmana izdvaja u odnosu na ostale mlade autore, je najočiglednije u One Task, pripovesti o ljubavi dečaka prema konju čiji dani su odbrojani, i koji će biti ubijen očevom puškom.
Singing Ax poseduje zapanjujuću jednostavnost (snimljen je za svega tri dana, a producirali su ga Steve Albini i Bob Weston), koja Tillmanovom talenatu omogućava da ostvari pun zamah. Međutim, ovo nije samo još jedna dobra kantautorska ploča. Ona poseduje važnu crtu zbog koje zvuči radikalno u odnosu na najveći deo moderne produkcije. Na Singing Ax, naime, Tillman (uz neprocenjivu pomoć Albinija i Westona) pokušava, i mahom mu to polazi za rukom, da studijski snimak potpuno očisti od svih nepotrebnih, a u međuvremenu nagomilanih ’slojeva’ i ’posrednika’ koji stvaraju distancu između instrumenta/glasa i slušaoca.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari