Alegorijske vizije i spiritualno jedinstvo opsedaju američkog trubadura i člana Fleet Foxesa na šestom solo albumu
"Nešto pre devet po srednjeevropskom vremenu, hijena u jeftinoj 'grandž' košulji od flanela, lenjo se priblizava bini, seda, uzima gitaru. Duboko uzdiše. Je’n. Dva. Dva. Tri."
(Dario Stajić, Popboks, 24.11.2008)
Kada čovek od svojih 28 leta otvori album stihom: “When I Look Back on My Life…”, onda slušalac već na početku treba da raskrsti sa sobom da li je u pitanju šarena laža ili nešto sasvim posebno.
Ukoliko vam ime Josha Tillmana (pravo ime mu je zapravo Joshua) ne znači puno, nedoumicu pri prvom susretu sa njegovom muzikom će razrešiti njegov glas, odnosno način pevanja. Mladić iz Sijetla, odrastao u strogoj hrišćanskoj porodici, poseduje jedan od najsugestivnijih stilova na savremenoj američkoj kantautorskoj sceni (u taj panteon osobenjaka sigurno mesto je obezbedio još i Justin Vernon).
Njegovo ime se obično vezuje za Fleet Foxes, što zasigurno nije od ključne važnosti za razumevanje kako njegove, tako ni muzike benda. U vreme kada im se priključio kao bubnjar, Fleet Foxes je imao iza sebe dva albuma i spremne pesme za prošlogodišnje izdanje, koje će ih vinuti u sam vrh svetske rock scene. Isto tako, Tillman je tada iza sebe već imao četiri albuma i spreman odličan Vacilando Territory Blues.
Poslušajte pažljivo ‘podrhtavanje’ njegovog glasa u pesmi No Occasion sa tog albuma i biće vam jasno zašto neki muzičari mogu da pevaju o najličnijim temama iz različitih perioda života ili mističnim iskustvima, bez obzira na godište, poreklo, iskustvo i druge 'sitnice'.
Ili još bolje, poslušajte ceo Year In the Kingdom (oba albuma su objavljena ove godine), koji zvuči kao da je snimljen u jednom dahu. Zapravo, najveći broj instrumenata Tillman je snimio sam za dve nedelje. Sa svega nekoliko poteza, on uspeva da pokrije širok spektar raspoloženja, od prozračne Howling Light do There Is No Good In Me, koja jednostavnim motivom razara i poslednju preostalu distancu kod slušaoca.
Pri tom se oseća da su detalji brižljivo raspoređeni. Tako na primer, u finalu Thought I Have Wronged You, podstrek melanholičnoj gudačkoj liniji daju dlanovi, dok se duboko iz pozadine probijaju različiti zvonki zvuci, koji asociraju na voz i/ili stari sat. Sa druge strane, The Age of Man je potpuno ogoljena, i punoj meri pokazuje da je Tillmana majstor “belog bluesa”.
Međutim, ako vas ideja ‘putovanja u mestu’ koje podrazumeva različita emotivna stanja i alegorijske slike iz bilo kog razloga ne privlači (iako je zimski period idealan za to), možete se uvek vratiti albumu Vacilando Territory Blues, odnosno režanju gitare u New Imperial Grand Blues. YITK možda traži posebno raspoloženje slušaoca, ali za uzvrat višestruko nagrađuje njegovu pažnju.
Povezano:
Audio:
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari