Racionalista sa snom

Originalni naziv: Miyamoto Musashi: Sōken ni Haseru Yume
Scenario: Mamoru Oshii
Žanr: dokumentarac, istorijski, akcija, komedija
Trajanje: 72 min.
Proizvodnja: Japan, 2009.

Svoju ekscentričnu prirodu, San poslednjeg samuraja ispoljava već na samom početku, u kadrovima propuštenim kroz zrnasto-sepijast filter i prožetim međunaslovima nalik nemim filmovima, kao i melodijom u kojoj dominira harmonika (!).

Ta prva scena prikazuje Musashiev duel sa Sasakiem Kojirom, uvodeći vas u pionirski anime dokumentarac (ako ne računamo eksperimentalno-kvazidokumentarni Tachiguishi retsuden i rusko-japanski First Squad).

Iako Nishikubou ni samurajština, niti režija nisu strani (Otogi zōshi), ovo je, pre svega, Mamoruov film-esej kojim želi da demistifikuje jednog od najistaknutijih i najuticajnijih poznavalaca mačevalačke veštine, prikazujući pritom svoju zemlju u malo drugačijem svetlu (tj. zbivajući šale na njen, a donekle i svoj račun). Upoznajući nas sa predavačem, malecnim Inukaiem Kiichiem, i njegovom ljupkom asistentkinjom, gđicom Iori (koja se oglašava kao piskutava gumena igračka), scenarista kreće putem mnogobrojnih gegova, ne bi li prošarao monotonu narativnu nit. (Najverovatnije je da simpatični starac zapravo predstavlja Oshiija, kao prosvetitelja.)

Zahvaljujući naglim preokretima u audio-vizuelnom stilu i smelim, monstruoznim digresijama, njemu zaista polazi za rukom da od suvoparnog izlaganja činjenica načini delo čija je, bez preterivanja, jedina mana to što se usuđuje da bude drugačije. Konstatna iznenađenja će vas iritirati jedino ukoliko ste navikli na priče koje beže od nestašluka.

Kratkometražni, ali fascinantni crno-beli segmenti sa ponekim detaljem u koloru (kao u Gradu greha) obrađuju legendarne okršaje Miyamotoa Musashija i samuraja koji su mu se za života suprotstavljali.

Velelepnost ovih sekvenci još jednom pokazuje talenat crtača i animatora iz Produkcije I.G. Sa druge strane, svedena, ali šarmantna kompjuterska animacija prati istinoljubivog Kiichija i smotanu Iori. Povremeni su uplivi ukyo-ea, kolažne tehnike i igrane forme, a ovo potonje u vidu snimaka istorijski važnih lokacija i spomenika koji su tamo podignuti. Zvučni dizajn bi se vrlo lako mogao podvesti pod “avangardno”, naročito kada vas strefi napadno kōdan pripovedanje uz biwu ili onaj “karaoke-pop” iz odjavne špice.

I detinjast i ozbiljan, ovaj anime uspeva da, gazeći po kanonima, dočara Miyamotoovu kontradiktornu ličnost (“extreme rationalist with an ultimate dream”). Japanofilima je užitak zagarantovan.