Reditelju nema ko da piše

Originalni naziv: Letters to Juliet
Scenario: Jose Rivera, Tim Sullivan
Uloge: Amanda Seyfried, Gael Garcia Bernal, Vanessa Redgrave,  Franco Nero, Marcia DeBonis
Žanr: drama
Trajanje: 105 min
Proizvodnja: SAD, 2010.

Reditelj Gary Winick potpisao je naslove kao što su Danas 13 sutra 30 i Kad neveste zarate, a Pisma Juliji ne predstavlja izuzetak u nizu ovih isplativih, sigurnih luka istog, prebukiranog žanrovskog zaliva. Ipak, Winickovi filmovi, pa i Pisma Juliji, izdvajaju se po tome što im određeni potencijal da unesu nešto novo, uvek biva surovo uskraćen.

Amanda Seyfried (s)našla se u ulozi Sophie, čiji se medeni mesec sa opsesivnim verenikom Victorom (Gel Garcia Bernal) pretvara u promašaj. Liku Victora, scenaristi Jose Rivera i Tim Sullivan pristupili su prilično lenjo napravivši karikaturu koja se oslanja na niz podrazumevanja. On je, naime, toliko nemaran i egoističan, tako da nema sumnje u njegovu jedinu funkciju – da bude opravdavanje Sophinog upuštanja u ljubavnu aferu. Za razliku od ovog površnog spisateljskog zahvata, ostale ponavljačke metode kojih inače u filmu ne manjka, odlično funkcionišu u okvirima filmu, sve do njegovih poslednjih minuta.

Šetajući Veronom, nezadovoljna glavna junakinja nailazi na Julijin zid, gde žene slomljenog srca traže savet od Shakespeareove izmišljene muze, ali ga umesto toga dobijaju od tima sekretarica koje pišu u ime Juliet. Sophie pronalazi i odgovara na pismo od pre pedeset godina, stupivši tako u kontakt sa vremešnom Claire koja, ohrabrena savetom, dolazi u Toskanu sa svojim unukom pokušavajući da pronađe Lorenza, ljubav svog života.

Pisma Juliji od tog trenutka postaju divan road movie koji obiluje prelepom fotografijom romantičnih pejzaža i prefinjenim sentimentom. Dok krade svaki kadar, Vanessa Redgrave briljira kao Claire a njena prvobitno sporedna priča pametno pretenduje da postane glavna u filmu. Uz takvo osveženje, Clairein unuk (talentovani Christopher Egan) unosi ciničnu notu dobrodošlu za razbijanje preovlađujućeg sentimenta u filmu. Njegova przničavost prema Sophie postaje veoma zabavna a Victor, prirodno, ostaje tamo gde mu je i mesto – izvan kadra. Svi sastojci na svom mestu, reklo bi se.

Ali, avaj, scenaristi, zajedno sa nepromišljenim rediteljem koji je očigledno odbio da napravi nekoliko dodatnih rezova u montaži, na kraju filma, iznose krajnje bespotrebne scene koje lepo građenu priču vraćaju u ustajalu zakonitost obaveznog happy enda i suvišnog moralisanja. Šteta, jer je do tada sasvim solidno Pismo Juliji otaljano poslednjim pasusom. Na svu sreću te su prethodni redovi prepiske ipak dovoljno šarmantni i pitki da nam autori ostanu u kako-tako lepom sećanju.

Ipak, ovaj životni i emotivan film, upravo je fijasko sa završnicom onemogućio da se upiše u žanrovska remek-dela.