I Frojd i Tarzan, i košmar i san

Originalni naziv: Papurika
Scenario: Satoshi Kon, Seishi Minakami (prema istoimenom SF romanu Yasutake Tsutsuia iz 1993.)
Uloge: Megumi Hayashibara, Akio Ohtsuka, Tohru Furuya, Katsunosuke Hori, Kouichi Yamadera, Yasutaka Tsutsui, Satoshi Kon
Žanr: naučna fantastika, misterija, triler
Proizvodnja: Japan, 2006.

Zahvaljujući posebno dizajniranom uređaju (DC-mini), u bliskoj budućnosti je psihijatrima omogućeno da ulaze u snove svojih pacijenata, analiziraju ih i primenjuju u lečenju psihičkih poremećaja. Međutim, jedan primerak ove zgodne, ali opasne (i nedovršene) alatke dospeva u ruke misterioznog zločinca koji ga upotrebljava u ataku na ljudski um, čak i onda kada žrtve ne spavaju.

Zajedno sa svojim kolegama iz neimenovanog instituta, dr Tokitom i dr Shimom, a uz pomoć (noir) detektiva Konakawe, doktorka Atsuko Chiba i njen alter ego Paprika, pokušaće da stanu na put psiho-teroristi i zaustave spajanje stvarnosti i sveta rođenog u kolektivnoj podsvesti.

Paprika se može smatrati najuspešnijim delom Satoshia Kona, jer u sebi objedinjuje sve kvalitete rediteljevih prethodnih ostvarenja i dovodi ih na viši nivo – psihoanalitičku (frojdovsku) analizu iz debitantskog filma Perfect Blue, poremećenu filozofičnost i misterioznost serijala Paranoia Agent, suptilnu duhovitost Tokijskih kumova (Tokyo Godfathers) i hipnotišuće, nadrealno prožimanje svakodnevnice i fantazije iz nekoliko puta nagrađivanog Sennen joyū (Millenium Actress).

Slojevita priča je istovremeno koherentna i nekoherentna, zabavna i inteligentna, svetla i mračna, normalna i luda, kristalno jasna i dvosmislena, samoj sebi kontradiktorna, a vođena košmarnom logikom. Savršen je primer međusobnog dopunjavanja dijaloga i hiperdetaljne, visokostilizovane vizualizacije, u čemu je prati i vremenom ograničena, ali složena karakterizacija (neretko ekscentričnih) likova.

Podsmevajući se potrošačkom društvu (pa i samom sebi), umetanjem brojnih referenci na pop-kulturu, i pritom razbijajući četvrti zid, Kon se lagodno poigrava sa narativnim tkivom i oblikuje ga prema sopstvenom nahođenju, sa ciljem da podstakne gledaoca na razmišljanje.

Od Konakawinog “tarzanisanja”, preko Paprikinih bajkovitih transformacija, do monstruozno urnebesne parade kućnih aparata, žaba-dobošara i porcelanskih lutaka sa jezivim piskutavim glasićima, autor vas konstatno bombarduje raskošnim i nezaboravnim slikama, uokvirenih orijentalnim elektro-popom, tišinom ili dramatičnim melodijama, primerenih  situaciji. I nijednu scenu nije moguće zamisliti u drugačijem muzičkom ruhu od onog koje je iskomponovao Susumu Hirasawa (Berserk, Millenium Actress, Paranoia Agent). Fantazmagorične orgije impresioniraju ne samo originalnim dizajnom i tečnošću animacije, već i sjajnom montažom koja učestvuje u konstatnom vitoperenju vaše percepcije.

Egzotična, enigmatična i veličanstveno haotična, Paprika zahteva da bude odgledana (tj. odsanjana) više puta, jer spada u grupu onih animea koji na postavljena pitanja daju nepotpune odgovore i još jedan je u nizu dokaza da animirani filmovi nisu isključivo namenjeni najmlađim naraštajima. Ispod naizgled vesele, šarolike površine, skrivena je uznemirijuća slagalica…