Nezainteresovani za avanturu i eksperiment, najuticajniji srpski reperi čuvaju svoju teritoriju, sa još nekoliko hitova u šteku
Još od hipika pa naovamo, i kao legitiman stvaralački credo i kao jedan od istaknutijih ideala potkulture postmoderne uzima se pretpostavka da je ne samo moguće već i poželjno muzikom menjati svet oko sebe. Gledano iz tog ugla, Beogradski sindikat je jedna od najuspešnijih pojava svih vremena na ovim prostorima.
S druge strane, njihova reputacija, veoma vidljiva u popunjavanju brisanog prostora između Davida Guette i Tanje Savić u fonotekama popkulturnih slušalačkih masa, u velikoj meri premašuje skučeni alternativni milje muzičkih samodovoljnika, namirenih u mogućnosti da se obraćaju sebi sličnima.
Beogradski hip hop kolektiv je od samih početaka, pred NATO agresiju, bio dizajniran za mnogo širi krug. Zbog toga se na njega ne mogu primenjivati kriterijumi diskografske procene koji inače važe, na žalost purista sa obe strane muzičke žice ispletene anahronim ideološkim obzorima.
Ne postoji grupa koja je toliko duboko prodrla u kolektivnu svest formulacijama koje do tančina opisuju duh vremena („ima se može se“, „ekipa mutnija od Dunava“), nema izvođača koji je k’o cunami zatalasao javnost kao što su to učinili prestonički reperi Divljinom i Govedinom. Ako je početak ove decenije ovekovečen debijem BSSST!... Tišinčina, tačka na prvu dekadu novog milenijuma stavljena je trećim dugosvirajućim izdanjem kolektiva krštenog imenom Diskretni heroji.
***
Za devet godina između ovih izdanja potpuno je obesmišljen koncept muzičkog izdavaštva te je novi album pre nekoliko dana osvanuo slobodan za skidanje na zvaničnoj veb strani grupe. U najvećoj meri obesmišljeni su i naši, i pre toga obesmišljavani životi, suočeni sa zidovima brojnih zabluda i pogrešnih pretpostavki, te pogled na svet u Srbiji 2010. sa sobom nosi više onespokojavajućih crta nego devet godina ranije, kada je jezdio na talasu euforije izazvane jednom promašenom revolucijom (dodati znakove navoda po želji).
Postojanje Sindikata je nepristajanje upravo na sled stvari koji podrazumeva pasivnost, kompromise i učmalost duha, što je uostalom i objašnjeno u .pdf dodatku (naslovnici?) za ovo izdanje.
Sam naslov je u finom paradoksu (ili kontradikciji, kako vam je draže) sa superherojskim rapresent stilom grupe koji je oduvek bio lišen diskrecije, permanentno pokušavajući da digne celokupni koncept kolektiva u nebo, iznova u transcendentalne i metafizičke visine. No, na tom mestu kreću problemi, pošto su vrednosti za koje se kolektiv zalaže odranije poznate (solidarnost, patriotizam, poštenje) ali nedovoljno precizno i poetski objašnjene – stalno se referiše na njih, a da se zapravo ne zna na šta se konkretno misli, posebno u prvom delu izdanja.
Hip hop nema razumevanja za apstraktnost podrazumevanja, a spiritualni aspekt grupe, koji je na ranijim pločama nažalost bio tek ovlaš dodirivan (Gorila u magli, Deo prošlosti), na ovom potpuno izostaje, čime i odranije dominantni socijalni fokus postaje jedina lirička preokupacija grupe.
Izostaje i produkcijski i tekstualni napredak. Sindikat se na ovoj ploči ne dokazuje samom sebi, već publici, koja vrlo dobro zna šta može da očekuje od grupe. Nema kompleksnijih liričkih shema kojima je Sindikat ranije umeo da nas počasti (...A ti sad ko nikad si Monika a ja poput Bila...) niti „baš nagruvanih“ strofa koje svojom snagom dižu donji krvni pritisak na tri cifre (...Život je borba, teška smrt ili pobeda...; 2004. prolazi, mojih ljudi i dalje puni su zatvori...), već Diskretnim herojima caruju jednostavniji multiji i proste, tzv. muške rime koje se nižu mahom po difoltu stihoklepačke rutine.
Kolektivno intonirani, neretko navijački izvedeni čoporativni refreni su i dalje rak rana struktura pesama grupe, i njihova efektnost i ubojitost pre predstavlja izuzetak nego pravilo, pa je prava šteta što Beograđani češće ne posežu za poukama iz kanona tvrđeg (komercijalnog) hip hopa po kome lirička kruna numere može da bude udenuta na sam kraj strofe, da sasvim izostane, ili da se sastoji od jedne ubitačne sentence potcrtane skrečovanjem i/ili melodijskom snagom matrice prilagođene tako da sam tok rima ostane ujednačen kako bi pesma „klizila“ (primera je mali milion, npr. Still DRE, Fuck Da Police ili Ghetto Bird, da se zadržimo na lukrativnoj NWA zaostavštini). Sindikat prečesto obnavlja pretplatu na nepotrebni luksuz refrenskog „proklizavanja“, u vidu usporavanja ili bukačkog ubrzavanja na štetu ukupnog dojma ubitačnosti same pesme.
Slično je i sa produkcijom, koja ne ide dalje od ranije uspostavljenih, prečesto jednodimenzionalnih uzusa traženja inspiracije u raznoraznim žanrovima, uz određena, dobrano prevaziđena „osveženja“ tipa semplovanja večnog hita Sinana Sakića Ej od kad sam se rodio. Do određene mere opravdanje se može pronaći u činjenici da su tekstualna koplja primarna oruđa sindikalne borbe, pa je muzici namenjeno „čuvanje leđa“ na što nenametljiviji način.
I dok se Sindikat drži oprobane formule, publika veću šarolikost i alhemiju muzike i teksta može pronaći u radovima Đusa, a sci-fi inventivnost u hrvatskom komšiluku na ovogodišnjim pločama istovremeno hvaljenih i osporavanih erotomana Krankšvester i progresivno nastrojenog zajedničkog angažmana Vojka Vrućine i AC3PO-a.
***
Pošto je konstatovano da se Sindikat za ovo izdanje odlučio za standardizaciju (ili tzv. konzervativizam), takvo opredelenje osim loših ima i brojne dobre strane. Američki prijatelji su smislili zgodan izraz „storytelling“ za označavanje veštine pripovedanja u repu, i u toj kategoriji se malo ko može meriti sa srpskom grupom. Neprskani „jkra“ šmek Feđe Dimovića Fele i Ognjena Jankovića Ogija (svaki za sebe predstavlja po jedno plućno krilo beogradskog rep voltrona) te zavidna elokvencija i emsi veština Aleksandra Karadžinovića Šefa Saleta i Boška Ćirkovića Škaba (koji su mogli biti kud i kamo zastupljeniji na ovom izdanju) podižu tehničku letvicu na sotomajorovske visine, uvodeći u priču glavni sindikalni adut – hitičnost, mahom neosvajani Crni Vrh recentne domaće produkcije, na koji sastav iz Beograda kao po pravilu zabada svoj barjak.
Vešto koristeći „ložačke“ metode (najbolje definisane u jednom starijem stihu grupe „’Ajmo sad da tapšemo, da zagrejemo dlanove...“), Sindikat direktnim i jasnim jezikom, kao nožem kroz maslac, penetrira u „kolektivno ja“, nudeći mu i potporu i rame za plakanje u vidu familijarno artikulisanog konteksta i opisa (be)smisla cirkusa u kome obitava.
Ova transakcija je nemoguća bez koketiranja sa populizmom, što je osnovni razlog negiranja bilo kakve vrednosti stvaralaštva grupe u određenim krugovima, neprilagođenih na spoznaju proste činjenice da rep svojim poreklom i genezom ne teži da bude rafiniran, sofisticiran i lep (mada može biti i sve to), već da emsijeve i njihove slušaoce podseti da su živi. I u ovom žanru važi popkulturni postulat postojanja polja napetosti između individualne samospoznaje i maločas prozvanog populizma, i na tom mestu treba tražiti rodno mesto kompleksne harizme beogradske grupe.
Sindikat svu svoju energiju i koncentraciju sa većim ili manjim uspehom investira u primalni krik egzistencije. Prostora za polemike i kontroverze, koje prirodno idu u paru sa opusom sastava, ima i na ovoj ploči. Tako se u pesmi Čovek bez milosti prozivaju svi oni kritizeri grupe „koji vaćare strane fondove“. Svedok (saradnik) je još jedan „preiskusan“ upliv u omiljenu sindikalnu temu – spregu kriminala i državnih službi, eksploatisanu u dobro poznatom „džukačkom“ maniru.
Otklon od ove prakse je pesma Zajebi koja na direktan, didaktičko-edukativan način, vrveći od „brzog“ „o-ruk“ šarma grupe, predstavlja dobrodošlu distancu od zihera „Vidimo se u čitulji“ temata (Sve je postalo moda ovo su đavolja posla / više nije bitna istina već kol’ko nešto košta / ugasi taj program dok ne isperu ti mozak / misli svojom glavom - to je prava sloboda), sa simboličkom snagom nesumnjivo veće ubedljivosti od bulumente nenasilnih bilborda, treninga, kampanja i konvencija na koje se arče državni novci.
„Balada disidenta“ predstavlja prvi potencijalni kafanski hip hop evergrin u Srba, u kome je uz žičano milozvučje postignuta skladna ravnoteža između boemske melanholije i nacionalne drame. S obzirom na glasine da su Diskretni heroji oproštajni album Sindikata, pomenuta pesma se može čitati i kao dostojan muzički testament verovatno najznačajnije srpske grupe (sa stanovišta masovnosti) u ovom momentu. Ako je zaista reč o kraju, ovo ostvarenje sigurno ne predstavlja trijumfalni hepiend, ali svakako nije ni žalosni epilog jedne osobene priče.
Beogradski sindikat na Popboksu:
Ukus poznatih:
Audio:
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari