Prošlog meseca je u Narodnoj bibiloteci Srbije održana javna tribina posvećena tekstovima srpskog hip-hopa. Razgovor Hip-hop epika&etika organizovan je u okviru ciklusa tematskih tribina na kojima se predstavljaju kulturni i društveni fenomeni koji, kako kažu u NBS, “svedoče o preplitanju oralne i digitalne paradigme u savremenoj srpskoj kulturi”. Uz zahvalnost Narodnoj biblioteci na ustupljenom materijalu, objavljujemo kompletan transkript sa tribine. Ne samo zbog obimnosti materijala i želje za autentičnošću, transkript nije prošao uredničku i lektorsku redakturu
Marko Nikolić: Ja bih se samo nadovezao na ovu priču generalno. Stao bih u vašu odbranu, nevezano za to šta je sadržina tih stavova i da li se ja sa njima slažem ili ne. Već sam pomenuo da volim da slušam Eda Maajku, i prvi i drugi njegov album gde su pesme koje vrlo negativno govore o mom narodu ali ja nemam problem sa time zato što je emocija iskrena. Ali možemo malo i etimološki da se frljamo sa izrazima. Rep kao takav, kao sama reč iz slenga znači biti otvoren, iskren. Ovde još uvek postoji ta autocenzura koja je nasleđena iz nekih ranijih vremena da se kaže svoje mišljenje iz raznih egzistencijalnih razloga, što su momci iz Sindikata pomenuli, i hip-hop vrši tu neku emancipatorsku ulogu, da jednostavno ne treba se stideti nečega ako nešto misliš. Naravno, postoji i drugo mišljenje. U svakom slučaju ono bolje je da iskažeš svoje, kakvo god da je, pa da bude rat mišljenja, a ne kao što smo imali priliku da vidimo pre 15 godina, da ništa niko nije mislio, svi su bili srećni i odjedanput su lepa sela počela lepo da gore.
Vladimir Arsenijević: Ali čekaj, niko ljudima nije zabranio niti da misle, niti govore, niti iskazuju svoje stavove.
Marko Nikolić: Pa ne znam, ja bih se na njihovom mestu jako neprijatno osećao kad bih nešto rekao, a znam kolika je hrabrost potrebna za to čim to ne radim, a oni to rade i da me neko pritom etiketira kao fašistu. To je najgora uvreda.
Feđa Dimović: Pazi, ovde postoji definitivno potreba da te negde neko etiketira, da te svrsta da si ovaj ili onaj… Od kada smo počeli da javno istupamo sa nekim svojim političkim stavovima, stvarno je bilo pokušaja da nam prišiju bilo kakvu etiketu. U trenutku kada smo kritikovali DOS, mi smo već tad viđeni u stranci Vojislava Koštunice. Sada kada smo malo više kritikovali ovu vladu postali smo žuti, čedisti, izdajnici… Meni uopšte nije čudno. Ja mislim da će godine pričati o tome šta smo mi bili i šta smo hteli da uradimo ovde i to ti je ono kao Radoje Domanović, "dobro jutro pesniče". Uvek kada neko pokuša nešto javno da kaže, ceo sistem je tako napravljen da krene… Mi imamo ovde potpuno suludu situaciju da na Fokus Radiju i nekim radikalskim medijima nas nazivaju domaćim izdajnicima, a sa druge strane neka građanska ekipa nas smatra fašistima. Ja ne znam, gde mi zaista pripadamo? Verovatno pripadamo onom delu Srbije koji ne izlazi na izbore, predstavnici te neke generacije i od početka od kada smo to počeli da radimo postoji ta neka potreba da se jednostavno omalovaži to što radimo. Mi nismo čak ni miljenici kritike, nismo dobili nikad nikakvu nagradu kritike, čak sam pročitao tvoju kritiku u Evropi, ni ona nije bila nešto pozitivna, a sa druge strane ako pogledaš koliko mi diskova prodajemo i koliko ljudi sluša i dolazi na koncerte…
Vladimir Arsenijević: Samo nešto, jer me zbunjuje, vi se pitate zašto su ljudi zbunjeni. Ja vas nisam nazvao fašistima nikada, niti sam to ikada pomislio, to je nenormalno. Ali evo, vaš tekst: "prva linija na frontu, tenkovska brigada, elitna jedinica, kraljeva garda, pun redenik, puno srce, i mitraljez oko vrata,
da se prekrstim i pomolim za spas našeg roda,
jedan korak nas deli od večne slave il groba,
stoga brišem znoj sa čela, sa zemlje podižem zolju,
ljubim zastavu mog bratstva, tako čeličim volju. "
Feđa Dimović: To ti je metafora, ništa više.
Boško Ćirković: Jel ti znaš iz koje je to pesme.
Vladimir Arsenijević: Ne.
Boško Ćirković: BS-BS. Jel si slušao nekada hip-hop… Jel si čuo…
Vladimir Arsenijević: Ja sam slušao puno hip-hopa, pokušavam da nešto od leksike i vašeg načina mišljenja prevedem na engleski jezik i da smestim u kontekst hip-hopa koji znam. To se otima svakom pokušaju. Ljudi ne koriste taj način mišljenja. Dolaze iz nekog potpuno drugog senzibiliteta, pričaju o drugim stvarima. Ovo ludilo! Ovo je ludilo! Ovo je Srbija dvehiljaditih godina, ovo je potpuno neverovatno. Ja vas gledam, vi ste normalni mladi ljudi, ja ne mogu da verujem…
Feđa Dimović: Šta se tebi ne sviđa, što se pominje tradicija srpskog kosovskog boja. Sad sve to treba da izbrišemo i kao…
Vladimir Arsenijević: Znaš šta, toliki ljudi pominju tradiciju srpskog kosovskog boja da mi na uši curi srpski kosovski boj!
Feđa Dimović: Prvo, ne znam što si se toliko uzbudio. Da li to što su kojekakvi Miloševići i Koštunice manipulisali meni oduzima pravo da budem…
Vladimir Arsenijević: Oduzima ti pravo!
Feđa Dimović: Ne oduzima mi pravo!
Dragan Ambrozić: Ja sam imao priliku da napišem vrlo povoljnu kritiku prvog albuma u "Vremenu". Da li ste to čitali? Znam zašto to kažem jer mesto gde ste odrasli i način na koji ste odrastali, kada posmatramo političku poziciju sa koje govorite i ono što pokušavate da poručite, sve je ukazivalo na to da ta neka građanska klasa i da jedan levičarski liberalni način shvatanja treba da izvede revoluciju i promeni društvo. E to se nije desilo i ono što vi sa svoje pozicije pokušavate da kažete, koliko sam ja razumeo, je pre svega da jedna vrsta impotentne političke pozicije koja je dolazila sa te strane očigledno je podložna jednoj ogorčenoj kritici koja dolazi sa vaše strane. Nalazim pre svega da ste čitali dosta dobre knjige ili ako ništa drugo dosta dobre stripove jer gomile tih citata nalazim u svemu tome i nalazim sve moguće vrste refleksija i korišćenja onoga što su uobičajeni mitovi u našem društvu. I levičarsko liberalni i konzervativni, zato što vaša grupa treba da funkcioniše kao neka vrsta društvenog bullshit detektora. Znači da otkrijete ko laže, ko priča lažne priče i na koji način to pokušava da plasira. To uopšte nije nepoznata strategija. To je recimo pre vas radio Laibach na neki svoj uvrnuti način, ali i na jednom visokom umetničkom nivou. To je legitimna umetnička strategija, po meni, i ko to ne uspeva da prihvati možda nije najbolje ni shvatio šta hoćete da radite. Živite i radite u vrlo konfuznim vremenima i ono što pokušavate da kritikujete nije politička scena nego jedna politička muljaža, jedna predpolitičko stanje u kome se nije definisalo ko brani koje interese, pošto se svi skrivaju. Vi samo pokušavate da kroz svoje stihove locirate ko šta pokušava da smulja, na koji način, koju vrstu strategije. Da zaokružim, mislim da neku autentičnu, u svakom slučaju zdravu poziciju čuvate živom. Eto to sam ja napisao tad i to u "Vremenu" koje je prilično liberalno građanski list. Ja mislim da su vaši roditelji upravo odrasli uz takve knjige koje su verovatno uporište liberalne kulture ovde kod nas i neka vrsta kritike koja dolazi od vas čini mi se da je samo upozorenje da takva vrsta političkog stanovišta se nikada nije doradila, nikad se nije pretvorila u ozbiljnu političku snagu kod nas.
Feđa Dimović: Mi ne bežimo od toga, postali smo kao Zvezda i Partizan, ili nas voliš ili nas mrziš. Meni je to uvek bilo lepše nego da si tu negde na sredini pa svima si nešto gotivan, a niko te nešto ne voli do kraja.
Boško Ćirković: Jel mogu da se vratim na pesmu BS-BS i što sam te pitao da li si slušao hip-hop? Da li si ti slušao celu tu pesmu i da li si ti skapirao da je to metafora u jednoj free style pesmi gde je 7 ljudi koji pevaju svojoj ekipi. To je zamišljena kraljevina, zamišljena zastava. Možemo da ti je pokažemo. Imao sam priliku da pričam sa Edom Maajkom koji je to shvatio kao napad na sve muslimane ovog sveta.
Feđa Dimović: S druge strane, da li ti treba da praviš nešto što će biti politički korektno? Naši spotovi su skinuti sa Balkanmedije zato što su se u Bosni žalili što pišemo ćirilicom.
Vladimir Arsenijević: U svetu gluposti naučiš se svašta, ali evo Rage nikada nije bio politički korektan bend. Zašto brkate negativne političke ideje? Zašto mislite da je upotreba negativnih političkih ideja koje su kod nas imale katastrofalne posledice, sa političkom korektnošću. To politička korektnost je uvezen termin. Ona kod nas nije ni postojala.
Boško Ćirković: Politička korektnost je kontradiktoran termin. Šta je u politici korektno? Evo ja sam završio ekonomiju. Politika u ekonomiji ima negativnu konotaciju. Politika kada se pominje u grupi to je na uštrb ekonomske efikasnosti. Taj termin koristimo zato što vidimo da ti neki koji nas kritikuju koriste, a izvrgavamo ga ruglu, kao onomad reč urbano i slično...
Vladimir Arsenijević: Ali ja nikada nisam ni taj termin pomenuo niti pripada mom govoru, niti ja razmišljam o političkoj korektnosti niti o bilo kom zadatom spisku termina koji su dozvoljeni...
Svetlana Gavrilović: Šta ste želeli kada ste uzeli baš taj tekst, koji su bili vaši motivi?
Feđa Dimović: Hteli smo da napravimo kao jednu epsku junačku pesmu o nečemu na šta smo mi ponosni.
Boško Ćirković: Na kosovskom boju su se sukobile turska vojska, sa svim svojim vazalima i pomoćnicima, među kojima je verovatno bilo i Srba, a sa druge strane je bila vojska koja je predstavljala Srbiju. Turci su muslimani, njihov vrhovni bog je Alah i mi predstavljamo Srbe u ovoj pesmi. Ne razumem u čemu je problem? Jel se to desilo? Edo Maajka je napomenuo taj stih, ne Borku i Hrvate, nego taj stih kao vrhunski dokaz našeg nepoštovanja prema muslimanima i ja sam pitao: „Čekaj, jel se to desilo?“. On je rekao: „Jeste“. „Pa u čemu je onda problem“. On recimo u svojoj pesmi „Obećana reč“ ili kako se zove govori iz perspektive plaćenog ubice iz Srebrenice. I ovde to ljudi prihvataju kao super, nema problema, a ovo je sad kao problem.
Feđa Dimović: Ja mislim da je najveći problem što smo se nas dvojca dotakli u jednom trenutku, to što su neki ljudi kao Milošević izlizali neke stvari kao što je bila priča o patriotizmu.
Boško Ćirković: Ali to je bio još jedan motiv više da mi obradimo tu temu.
Feđa Dimović: Ja ne smatram da mi sada treba da ceo život nosimo hipoteku. Ja sam ceo život glasao protiv Slobodana Miloševića, bio sam na ulici, nisam bio ni u jednom ratu i baš me briga. Ja volim ovu zemlju, volim Srbiju i uopšte se ne stidim toga, ni kosovskog boja ni Kosova. Evo sad sam se čuo sa drugarima, verovatno ćemo imati opet koncert na Kosovu. Ako će neko zbog toga da me etiketira, samo nek izvoli.
Iz publike: Da, ali onda mrziš ljude koji su u Srbiji. Meni nije jasno da se hip-hop razvio tako da adresira određenu mržnju prema gomili ljudi koji žive u Srbiji.
Feđa Dimović: Čekaj, ti misliš da mi nekoga mrzimo?
Iz publike: Pa ne, pazi, ako ti kažeš: „Ja živim u Srbiji, volim Srbiju... Ovde postoje najrazličitiji ljudi koje vi prozivate. Ovde je sve svedeno na to kao srpstvo, kao pedere ubiti sve...
Feđa Dimović: Nemoj to sada da stavljaš u isti koš!
Iz publike: A vi ne stavljate!?
Feđa Dimović: Ja nikada nisam rekao da mrzim pedere i da bih pobio sve pedere... Mislim, vidim po narukvici koje mišljenje zastupaš... Ja stvarno nemam ništa protiv homoseksualaca, to su ljudi koji mene uopšte ne ugrožavaju. Više me ugrožavaju neki pajseri koji bi me napali na ulici negooni.
Iz publike: Ali ti ne pričaš o njima. Ja dolazim iz feminističke priče - vi stalno fufe pominjete...
Marko Nikolić: Nije tačno! Nema nijedna takva njihova pesma.
Iz publike: Ja ti sad pričam o hip-hopu.
Boško Ćirković: Ja sam izdao album sa suprugom, ne znam da li znaš za to.
Iz publike: To je kul, ali ja ti pričam, apropo ovoga utičemo na mlade, da kada slušam, sve je svedeno na to da su žene sve kurve i fufe.
Feđa Dimović: Ne, pazi, ja sam protiv toga potpuno. Prvo nemamo neke pesme o ženama uopšte. Nemamo čak ni ribe u spotovima kao što svi reperi imaju.
Boško Ćirković: Što si rekao ribe? Što nisi rekao osobe ženskog pola?
Feđa Dimović: Ne znam koliko si upućena, ali ovaj CD koji smo izdali sada, sav novac ćemo uložiti u izgradnju sigurne kuće za žene. Pogotovo mi je smešno kada vidim da neki ortaci koje manje više znam, koji imaju duge veze po 10 godina i kao sede kući sa devojkom, a onda kao u svojim pesmama polude, kao ludi makroi...
Boško Ćirković: To je preuzimanje stereotipa iz stranog hip-hopa, jer ja slabo znam ovde ljudi koji baš tako žive.
Feđa Dimović: Pri tom se priča o kešu u rep muzici. Mi ćemo ti prvi reći da nema keša u rep muzici.
Boško Ćirković: U vezi stihova od malopre... Zašto smo uzeli te slike koje su takve, kao to bi trebalo da bude demokratija. Ne, demokratija treba da bude da se na krade na izborima, neke druge stvari su bitnije. Čak i gej parade i hip-hop, sve to će biti društvena nadogradnja, kada napravimo demokratiju i pare i ekonomiju.
Feđa Dimović: Pazi, totalno su neki pojmovi zloupotrebljeni. Na primer, ako neko može da mi definiše šta to znači biti patriota? Šta, ti sad izađeš na TV kao što izađu neki političari ili pripadnici ove ili one grupacije i kažu ja sam patriota? A onda pogledaš šta radi? Prodaje srpskom narodu drogu, krade srpskom narodu deviznu štednju, vaćari na javnim nabavkama...
Škabo: Svira na EXIT-u...
Svetlana Gavrilović: Verovatno mislite da većina mladog sveta oseća taj patriotski žar i vezano za Kosovo. Neko može sada da kaže da ste vi to uradili, ja ne kažem da je tako, da i vi koristite ta nekakva osećanja zato što će vam se CD onda super prodavati?
Feđa Dimović: Pa ne, u Kosovskoj Mitrovici postoji jedna prodavnica koja prodaje samo narezane diskove. Ne, šalim se... Ko nas poznaje stvarno zna da nemamo te neke zadnje namere niti razmišljamo o tržištu. Sve ovo što smo radili, radili smo iskreno, ništa smišljeno. Možda smo tu negde platili ceh te iskrenosti, tih nekih emocija koje su nas negde...
Boško Ćirković: Da, brzine, jer iskrenost je to, u momentu... Kad smo pisali ovu pesmu i kad smo je objavljivali, mi nju nismo uopšte stavili u toliko ozbiljan kontekst. Čovek me je pitao kako si napisao pesmu "Škabo maestro"? Nisam sigurno seo i kao sada ću da napišem legendarnu pesmu za koju će jednog dana da me pohvali muzički kritičar u Narodnoj Biblioteci. Ispada da smo mi pisali najproblematičnije stihove.
Iz publike: Da li ste bili besni kada ste pisali ovu pesmu?
Boško Ćirković: Nismo uopšte bili besni. Želeli smo da napišemo epsku pesmu. Ova se pesma zvala "Viteška 2". Postojala je i “Viteška 1” koja je bila kao, pa možemo reći kao maltene “Kneževa večera”. Hteli smo da napišemo epsku pesmu u hip-hop izvođenju što niko do tad nije uradio…
Vladimir Arsenijević: Fala bogu da nije, znaš…
Boško Ćirković: Pa dobro, fala bogu i da neće, znaš… Da je više ovakvih pesama mi bi smo svi krenuli na Kosovo… Nije taj fazon, ali nema veze…
Iz publike: Evo ja imam jedno pitanje pošto sam ja iz nekog drugog sveta… Više sam iz densa… Šalim se, ne, ne… Jel neki političar kontaktirao sa vama, pošto sam čuo da je Dinkić zvao za neke gitare, sad bez zezanja…
Boško Ćirković: Da, Dinkić je zvao i rekao da imamo premalo gitara u našoj muzici.
Iz publike: Ja ne znam zašto niko ne proziva Škaba za njegovu pesmu u kojoj je digao u vazduh TV Pink? To je isto nekorektno…
Feđa Dimović: Pazi, Pink je sada postao deo nečega što je sada ok, nažalost…
Iz publike: Prvo, što se tiče Markove priče o hip-hop sceni, o talasima. Prva stvar koja je bitna, to je ta emisija “Geto”, na Radio Politici, koja je imala veliki uticaj pošto je Radio Politika bila slušana u to vreme širom Srbije, i koncept koji je ta emisija unela u razvoj hip-hopa ovde je bio malo problematičan. U tom smislu što su imali zahtev da ljudi imaju demo grupe, da razvijaju svoju muziku kroz sviranje stvari u studijima. Dakle, nije se muzika razvijala na način kao što se razvijala svuda u svetu, što je delom stvar ekonomski uslovljena, pošto je svuda u svetu tamo gde se razvila lokalna scena, tamo negde već početkom 90-ih godina, bilo je po pet, šest disk džokeja, MC betlovi… To je način na koji se razvija MC-ing svuda u svetu, znači žurke na kojima puštaju bitove, a izlaze MC-evi i nametnu se svojim stilom. Ljudi kao što su Beogradski sindikat, Bad Copy, oni su u Srbiji uneli tu celu priču stila i prilagodili su rep zvuk ulici i prineli svakodnevnom govoru i počeli su da repuju prilično jezikom koji se govori na ulici, a to je poenta onoga što je Vlajsa ovde pričao pre nego što je počela konferencija. To što se Beogradski sindikat vezao za određene mitove, srpske, beogradske, lokalne, oni su ljudi koji su provalili da će na taj način najbolje da izgrade iz pepela taj rep jezik ovde. Ceo taj drugi talas u principu bio je vezan za neke priče koje su bile kao pismeni zadaci iz osnovne škole. Nije bilo ulične priče… Ja hoću da ispričam tu insajdersku priču… Ceo taj drugi talas, to je ta ekipa koja je blejala 95. godine, znači rep ekipa i ljudi koji su iz te ekipe potekli su zaslužni za razvoj te scene…
Feđa Dimović: UPHKSBS – Udruženje poklonika hip-hop kulture Srbije Beogradski sindikat. To je ona priča kada smo hteli da napravimo udruženje pa to čak ima u na CD-u.
Iz publike: Pitanje za Vladimira Arsenijevića. Vi ne znate kako svom sinu od 17 godina kako da objasnite Hrvate, Borku, gej parade, Guču… A kako da se nekome od 16 objasni knjiga “U potpaljublju”, kao da se objasni da je to super što je žena dilerka? Pa kao hajde da se skidamo… Ja razumem da je to zemlja, da su oni u problemu, da je to strašno. I to kao uvode Vujakliju u hip-hop što je smešno. Šta je tu smešno? Valjda treba pohvaliti nekoga ko pokušava da mlade ljude nekako edukuje i da im ukaže da se ne mora samo izražavati psovkama? I za PRTI Bee Gee… Vidi se da su oni simpatični, pametni, imaju ideja… Zašto uopšte njih pominjete kada je njima svaka druga reč heroin, kokain? Znate da je jedan od njih umro?
Vladimir Arsenijević: Evo ako mogu stihovima, jer mene neke stvari fasciniraju… Evo recimo: “Šta je ćale u životu sigurno uradio, kad krenuo je da svršava nije ga izvadio, šta sam u životu ja sigurno uradio…” Za mene to govori romane. Možda ja grešim, ali za mene ta vrsta iskrenosti u hip-hopu je potresna. Pogotovo kada znaš kako se život tog čoveka odvio i koliko je trajao. Ja nemam problem da objasnim svom sinu išta, pošto moj sin sa 17 godina koristi sopstvenu glavu. Ja mogu sa njim da uspostavim neku vrstu komunikacije što se tiče nekih tema koje se tiču i mene i njega i svih ljudi koji žive u ovom društvu. Ja ovde živim 42 godine. Eto ja se ovom prilikom izvinjavam, malo sam pogubio živce.
Feđa Dimović: Dobro, ti si u nama sigurno video i nešto drugo, nisi video samo nas nego i nešto iz 90-ih godina što si ti proživeo…
Vladimir Arsenijević: Evo šta meni smeta u Srbiji od 2000. pa na ovamo, a to je što 90-ih smo imali tu zabludu da imamo dve Srbije, da živimo u dva sveta, da postoje dva tabora koji se jako dobro razumeju. To je bilo krajnje naivno. Ono tamo početkom 90-ih je bilo definisano kroz onu floskulu “deca na Terazijama, roditelji na Ušću”. Mislilo se da je razlika generacijska pa se ispostavilo da nije. Pa se posle mislilo da postoji neko cepanje na nivou urbani mentalitet, ruralni mentalitet, pa se ispostavilo da nije tako. Možda na neki način Beogradski sindikat uvodi iskrenost u Srbiju, ovo su naši mladi ljudi. Hteli mi to ili ne, razumeli oni to ili ne, to su oni. Samo da kažem za knjigu “U potpalublju”. Bilo bi strašno kada bi knjige bile pisane didaktički.
Iz publike: Pošto svi govore da se hip-hop razvija pozitivno u Srbiji, samo mi nije jasno zašto se toliko guše izvođači i ljudi koji hoće time da se bave? Mnogo ljudi bi ušlo u tu priču, a ništa se ne dešava da se tim ljudima nešto olakša.
Boško Ćirković: Nama se stvarno obraćaju mladi ljudi sa takvim pitanjima. Neće ti niko pružiti šansu. Nama prvu šansu koju su pružili bilo je da nas izvaraju i da ne dobijemo ni dinar za taj album koji je prodat u tiražu prilično dobrom za ove prilike. Poenta i šansa koju ti mi pružamo je svi zajedno i sami to radite. I pesma će ti pružiti šansu.
Feđa Dimović: Niko ne može da uguši kvalitet. Ako stvarno napišeš nešto dobro to će se čuti u Srbiji.
Boško Ćirković: Govorim nešto što govorim na nedeljnoj bazi bar pet puta raznim ljudima. Svi se nalazimo u istoj situaciji. Ti treba kao da uložiš pare u neki spot da bi ti neka TV pustila, da ispoštuješ neke tehničke standarde, da uložiš neke pare koje nemaš, koje nikada nećeš ni dobiti posle od toga. Takva je situacija, nalaziš se u jednom kolu koje možeš samo da probiješ samo tako što se tvoja pesma svidi nekome. MI smo dve godine pravili neke koncerte i ljudi su čuli za nas. Da nije bilo te „Divljine“ i „Govedine“, za nekoga je to bio prvi kontakt sa Beogradskim sindikatom... Onda su se pojavili ljudi koji su naše pesme protumačili ovako, pazi, ja sad prvi put čujem, ovo tumačenje „BS-BS“ u nekom nacionalističkom smislu... Ja sam recimo 91. nosio bedž „Fuck B92“ zato što nisu hteli da puštaju moje stvari na Radiju B92, gde sam počeo da slušam hip-hop.
Feđa Dimović: Znaš šta je još bitno? Bitno je da stasa. Sad već se o hip-hopu priča sa većim poštovanjem i sad je potrebno da na te neke pozicije muzičkih urednika, direktora TV dođu ljudi koji stvarno vole hip-hop. Mi smo imali situaciju da kada je bio koncert 50 Cent-a mene pozove jedna poznanica koja je učestvovala u organizaciji i pita: „Pa eto ja znam ti imaš tu andergraund grupu, vi ste dobri“, kao da smo mi demo grupa, „pa kao znaš te budže koje rade tog 50 Cent-a... Jel imate vi još neki hit da predstavim osim Govedine?“ U tome je problem, zato što bi neko ko bi trebao verovatno da organizuje Seku Aleksić, organizuje 50 Centa, ili organizuje neki drugi koncert, a ne zna nijednu njihovu pesmu.
Marko Nikolić: Ja bih se nadovezao. Mislim da je put za nove umetnike dosta lakši nego pre 10 godina kada nije bilo interneta. Mislim da neće doći neki upravnici sa boljim sluhom za neko novo vreme itd. Ako je to kvalitetno, kao što si ti rekao, to će isplivati. Bitno je za početak da se te pesme čuju, a da bi se čule moraju biti negde postavljene. Internet pruže te mogućnosti. Potrebno ti je 15 minuta da postaviš album za download.
Feđa Dimović: Ali isto je internet i velika varka, zato što postoji jedna ekipa ljudi koja pravi lažnu sliku o tome šta je dobro, šta je popularno. Pravo merilo je kvalitet na prvom mestu, a ono što je merilo koliko si ti dobro radio to je kada praviš koncert koliko će ti ljudi doći i kakav će ti koncert biti.
Marko Nikolić: Prvo te pesme samo treba negde da se postave.
Feđa Dimović: To je ono što je Škabo pomenuo u „Škabo maestro“, da publika ne kapira dok ne posluša CD. Znaš kakvi su tehnički uslovi na koncertima. Prvo, ništa se ne razume, a drugo, znaš kako je kada nastupaš prvi put... Niko se nije pomerao, svi su gledali u nas... Mislili smo šta im je, što se ne pomeraju... U stvari, ljudi su bili željni i svi su pokušavali da čuju. I onda je taj CD isto toliko bitan da bi ljudi naučili tvoje tekstove. Uvek kada praviš CD vidi da u toj knjižici budu sve tvoji tekstovi, da oni koji ne mogu da to isprate mogu da pročitaju. Mi smo tako i ove spotove koje smo radili, baš za pesmu „Govedina“ i stavljali tekst zato što ljudi koji ne slušaju hip-hop, a voleli bi to da čuju, njima je to prebrzo.
Iz publike: Hteo sam da pitam momke iz Sindikata kakav je njihov stav prema toj odgovornosti hip-hop umetnika i uticaju koji imaju na klince od 12 do 15 godina.
Feđa Dimović: Moraš da nosiš odgovornost u svakom slušaju. Mi imamo brdo pesama protiv droge gde se prepričavaju čak i lična iskustva, sagledana na ovaj ili onaj način. Od raznih klinaca nam stižu poruke, kao, "vi ste nam roditelji". Naravno da sam svestan te odgovornosti i da pokušavam da pošaljem pravu poruku. I stvarno sam protiv veličanja droge, pa makar to bilo i duvanje. Treba voditi računa.
Iz publike: Koja je bila poruka kada ste pomenuli Borku Pavićević?
Feđa Dimović: Prvo da podsetim da je pesma potpisana kao "Džukački sindikat". Jedan klasičan Srbin, džukela sedi kući i čita novine i pljuje. Tu se ljudi sa političke scene, za razliku od ovoga CD-a, gde smo stavili jasno političko mišljenje, političari prozivaju za neke lične mane. To je neka percepcija političke scene iz ugla jednog klasičnog Srbina. Borka, gej parade i šta još sa jedne strane i sa druge kajmak, koji ja ne jedem, Guča u kojoj nisam bio u životu i rakija, koju volim povremeno da popijem, su bili stereotipi koji se nude sa jedne i sa druge strane. Ako se sećaš, tada je bila ona kampanja na TV o toleranciji prema Hrvatima, a sa druge strane Hrvati su zabranjivali da se srpske firme otvaraju tamo. Po mom mišljenju mi smo bili mnogo spremniji za saradnju nego Hrvati. S druge strane, Borka je uzeta zato što je bila jedan od ljudi iz tog nevladinog sektora... a ja nisam protiv nevladinog sektora, ima tu dobrih ljudi koji rade poštene stvari, a sa druge strane ima i ono što bih ja nazvao anti-ratnim profiterima koji su tu videli svoju priliku da izgrade karijeru, da zarade neki novac tako što će predstavljati Srbiju na najgori način, a onda ustane npr. neki Jevrejin profesor iz Kanade i kaže pa ja već dugo živim u Srbiji i ne mislim da je tako. Kaže npr. vi imate te nacionaliste i to, ali niste vi fašisti. Imate desnicu, desnice ima i u Holandiji... Mi smo sada društvo u tranziciji, kada uđemo u Evropu ta desnica će, ja se nadam... To su samo priče, tu nema desnice. Da li vi stvarno mislite da su Radikali tolike patriote ili da su ovi toliki evropejci? To je podeljeno biračko telo i svima se prodaje jedna određena priča. I sada ste videli u kampanji da su nam svi nudili ulazak u Evropu. Čak su i Radikali pričali, "pod uslovom da oni poštuju naše stavove u vezi sa Kosovom, mi smo za ulazak u Evropu". A Šešeljev politički testament priča sa druge strane "nikad u Evropu, nikad sa demokratama... ". Mi nismo ni za one ni za ove. Mi smo tu neki klinci iz kraja koji se zalažu za svoje komšije, za svoj narod, na najiskreniji način, pa sad ko nam to osporava, neka osporava. Kao što ja pravim razliku između ljudi koji su zaradili novac tako što su npr. novac dobili iz inostranstva, prodajući neku određenu priču, i onih koji su direktno zavukli ruku u naš džep i uzeli nam od štednje, zajma itd.
Iz publike: Šta mislite o tome što je Sunshine pevao na istom koncertu gde i Ceca. Šta vi mislite o tome?
Feđa Dimović: To moraš njih da pitaš. Ali... Pa mi smo bili prvi pozvani da budemo na tom koncertu sa Cecom, bilo je priče da će da bude i Čola, to je trebalo da bude jedan sabor svih živih... Mi smo to odbili iz nekih naših principa.
Boško Ćirković: Ja sam siguran... Pazi, ja sam voleo Sunshine kad su se pojavili i volim Sunshine i taj veliki, harizmatični Bane je pravi primer kapitaliste i siguran sam da nije za neki DSS, Cecu itd. , samo se brinuo čovek za honorar.
Feđa Dimović: Konkretno, znam celu priču oko Eyesburn-a... Problem je u stvari... Ajde da napravimo rok bend npr. nas pet, šest. Gde ćemo mi da se pojavljujemo, ko će nas da pušta, da li postoji jedna normalna emisija na TV gde neki Cane iz Partibrejkersa ili Kojot može da ode i da sedi sa nekim normalnim gostima, da nešto priča i da ga neko vidi i da ima priliku da iznese neki svoj stav. Osim ako to nije neka lokalna televizija koju vide ljudi u njenoj blizini pa imaju dobru sliku.
Da smo mi ostali da se bavimo samo hip-hopom i tim nekim temama koje su vezane za hip-hop, nikad nas nigde ne bi pustili.
Boško Ćirković: Ja imam najilustrativniji primer iz najskorije prošlosti, vezano za poslednji singl. U priči sa jednim novinarom, pitaju me na kojim je sve to televizijama zabranjivano. Ja odgovorim da ne znam, isto što i Feđa kaže, znam da na mnogim televizijama nema prostora. Samo na par televizija su nam iskreno, eksplicitno rekli: „Ne možemo da ovo puštamo“. Rekoh: „Jel možete da pišete šta sadrži taj singl i o čemu se radi... “, a odgovor je bio: „Pa dobro to je kultura, to ima drugi tretman. Ovo je politika. “
Feđa Dimović: To je ista priča kao i za ovaj singl, što na nekim forumima, kada je krenula rasprava o tekstu, svi su počeli da vade delove o Borki, gejevima i ne znam o čemu, a niko nije komentarisao singl. To je uvek kako ti vidiš stvari i kako ti želiš da nešto doživiš.
Iz publike: Kako bi prokomentarisali postojanje SKC radija?
Boško Ćirković: Mi smo radili na tom radiju šest godina. Vodili smo emisiju „Sindikalni termin“ četiri ili pet godina, a poslednje godine se zvala „Opasne frekvencije“. To je bio jedan ventil, dođeš na radio na kome ne postoje urednici, što nekada i nije bilo dobro i prdiš dva sata u program šta hoćeš. Imao sam prilike da puštam svašta na tom radiju, od Prti BG-a do novijih grupa, od kojih su neki i ovde prisutni. Ljudi su mogli da ih čuju, možda ne neki veliki krug publike koji je slušao taj radio. Po zakonu o radio difuziji SKC radio je ugašen zato što SKC kao kulturna institucija koju godinama privatizuju neki ljudi, to jest koriste u svoje privatne svrhe, ne ulažu pare pa kao privatizuju, izgubio pravo na frekvenciju. On postoji na internetu, a 10% ljudi ima naviku da sluša radio na internetu, tako da je taj radio praktično ugašen. I sad, meni je jako žao jer je ta emisija obeležila jedan baš lep period u našim životima i bilo je baš super iskustvo voditi jednu radio emisiju na slobodniji način nego što smo se sada ponašali, mada ja moram da priznam da sam se ja za biblioteku ponašao malo neprimereno večeras. Dosta tih emisija je završilo na internetu u mp3 formatu. Pokušali smo na nekim drugim radio stanicama da nastavimo sa radio emisijom „Opasne frekvencije“ mada ljudi nisu zainteresovani za domaću demo hip-hop listu.
Komentari
-
micy (gost)
| 02.01.2008. 12.41.07
obozavam bg sindikat!djaFe zakon!ozeni me!=)
-
Duh koji hoda (gost)
| 14.05.2009. 03.32.57
Kada bi svi vi koji ste usli u prepirku oko tekstova Beogradskog sindikata malo uspeli da se skoncentrisete na iste,shvatili bi da je nepotrebno polemisati gore navedenu stvar o kosovskom boju.Uglavnom odnosi se na Vladimira Arsenijevica.I mislim da je nepotrebno nekome objasnjavati,skabo,to ne cuju svi isto!
-
mare (gost)
| 28.12.2010. 21.49.55
pazi, da bi mogao da raspravljas o tekstovima sindikata prvo moras da ih razumes, a da bi ih razumeo prvo moras da ih poslusas po 10 puta svaku i ako imas iole malo kefala da provalis metafore i poruku svake pesme. ja sindikat slusam od ''divljine'' onda sam imao 9 godina i mnoge stvari iz pesme mi nisu bili jasne ali sam i cak sa 9 godine ''cuo'', mogao da razumem da su to momci za primer... sada imam 19 godina i resetam rime sindikata u pola noci da me neko pita, i mogu sa sigurnoscu da kazem da ne postoji pesma u kojoj propagiraju mrznju (mrznja je jaka rec i ovde se vise puta olako upotrebila) prema drugim narodima, kao sto su neki ovde pomenuli. sramno je mesati rep sa politikom (jer je on u stvari i nastao kao bunt prema politici) a od samog pocetka ljudi pokusavaju da klasifikuju ''sindikalce'' kao clanove neke stranke samo da bi mogli da im uzmu to za zlo. a zasto? zasto je potrebno degradirati muziku najveceg srpskog rep sastava? da bi se zadovolila sujeta malog coveka... eto zasto...
poenta price, ako zelis da razumes sindikat, moras da slusas sindikat!
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.