Sedam godina od svog prvog nastupa u KST-u i četiri godine posle ispisivanja istorije u srpskom hip-hopu kroz pesmu Govedina, BS svode račune. Danas, u potpuno izvrnutoj slici medija i pozicije vlasti, BS su ostali kratki za širinu po kojoj bi jedan samozvani muzički sindikat jednoga grada trebalo da bude poznat. Kako smo, recimo, došli do toga da se na ovakvom koncertu začuju povici „Srbija, Srbija“? Gde je ono Bruklin, Njujork, Dorćol, Novi Beograd? A svi zajedno? Možda ipak negde u 2000, eventualno 2002. godini
Pre samo četiri godine
Beogradskom Sindikatu su bile posvećivane emisije i emisije na televiziji zbog neverovatnog presedana, kakav su napravili sa pesmom
Govedina, singlom koji naizgled nije sudio ni po kakvim aršinima novoj vlasti, osim po savesti i u srpskoj istoriji često zloupotrebljenom narodnom sudu. Oni su, kao predstavnici jedne mlade gnevne generacije, preuzeli na sebe teško breme društvenih satiričara, zbog kojeg su postali poznati koliko i najpopularniji folk izvođači u ovoj zemlji.
Sedam godina od svog prvog nastupa u KST-u, sedam godina posle bombardovanja Srbije, šest godina posle promene vlasti i četiri godine posle ispisivanja istorije u srpskom hip-hopu, BS svode račune. I gde je ovaj kolektiv danas? Od svog prvog nastupa, rasprodali su salu Doma omladine još nekoliko dana pred koncert, udebljali su se za tri člana i smršali za paket ideja u svojim pesmama.
Prva i neosporna stvar u vezi sa koncertom BS je da je to zasigurno bio jedan od najposećenijih koncerata u Domu omladine u dužem vremenskom periodu. Interesovanje i reakcija fanova bili su takvi da su BS svoju arogantnost u istreniranosti publike sve vreme morali da „stišavaju“ tzv. obraćanjima publici, koja su sva bila tako neposredna, puna familijarnih „brateeeee“ izraza i znakova jednakosti koji se postavljaju između publike i benda, da bismo shvatili da smo svi mi neviđeni ortaci. Čak su se i izvinjavali što su rasprodali sve karte, pa nisu svi mogli da dođu da ih vide. Ali, to je sve hiphop style, zar ne?
U tom maniru, BS su doslovno držali publiku u šaci, često ne dajući mnogo prostora da diše između pesama, jer sa 11 njih na sceni, bend je realno bez prestanka mogao da se smenjuje i puna tri sata. A to je radio oko puna dva. A loša ventilacija, prepuna sala i sauna efekat doprineli su još uzavrelijoj atmosferi, koju su BS svojim jakim izrazom načinili još vrelijom. I pored najsnažnijih reakcija na Divljinu, Ja u životu imam sve, Poroci Beograda i Ljiga, BS su možda više briljirali u potajnim adutima sa prvog albuma poput Misli o moći i Slatke male maloletnice.
A onda je na bis došla Govedina i nekako nije zvučala isto. Vratila je film na onu 2002. godinu i ono šta su ta pesma i taj bend značili tada i kako su se oni kao bend nadgradili na toj nekadašnjoj platformi. Poruka te pesme, koliko god favorizovala jednu opciju u odnosu na drugu, ispunila je svoju svrhu i bila je jasno upozorenje svima kojima su naši glasovi bili povereni 2000. godine. I svi su se dobro osećali znajući da se upravo iz tih urbanih redova može začuti glas koji će čuti nekakvi predstavnici vlasti i medija.
Danas, u potpuno izvrnutoj slici medija i pozicije vlasti, BS su ostali kratki za taj gradski duh, za širinu po kojoj bi jedan samozvani muzički sindikat jednoga grada trebalo da bude poznat. Kako smo, recimo, došli do toga da se na ovakvom koncertu začuju povici „Srbija, Srbija“? Gde je ono Bruklin, Njujork, Dorćol, Novi Beograd? A svi zajedno? Možda ipak negde u 2000, eventualno 2002. godini.
Ono što na kraju ostavlja taj bittersweet ukus je činjenica da je u atmosferi opšteg muzičkog pomora jedan bend ovog žanra uspeo da održi ovako uspešan i kvalitetan koncert i skupi brojnu i vernu publiku. Ali, s druge strane, i to da su govornici izabrali da koriste sličnu površnu dnevno-političku retoriku kojom se koristi većina novina i medija ovde, ne nudeći mnogo vazduha, baš kao ni sala u kojoj su svirali.
Pre samo četiri godine se činilo da se nisu bojali da se razlikuju, da postavljaju nova pitanja. A kao jedan od najvećih uticaja na gradske klince čini se da danas ne pomažu mnogo da se formira jača urbana svest, što ne znači pratiti bilo prosrpsku ili evropsku opciju, biti radikalno levo ili desno, uopšteno opredeljivati se u tim terminima, već raditi ono što ljudi ovde ponajmanje rade - misliti svojom glavom i biti svoj.
Pre samo četiri godine činilo se da se nisu bojali da se razlikuju, da postavljaju nova pitanja. Danas deluje da su se zadovoljno utopili u opšta strujanja veoma prisutna na ovim prostorima. A kao jedan od najvećih uticaja na „urbane“ klince danas ne pomaže mnogo da se formira jača svest kod mlađih ljudi da „urbano“ ne znači dodvoravati se ovdašnjem mentalitetu po svaku cenu, niti pratiti slepo „evropsku“ opciju, niti se radikalno izjašnjavati da li ste levo ili desno, već raditi ono što ljudi ovde ponajmanje rade – misliti svojom glavom i biti svoj.
Epilog:
Par dana posle objavljivanja ovog prikaza, povela se poveća rasprava na domaćim forumima oko njega, većinom u vidu odbrane od strane fanova BS, premda sam koncert zapravo nigde nije loše ocenjen. Naprotiv.
Naravno da se niko ne zavarava da jedan prikaz može da izazove ni približan nivo interesovanja ili kontroverze koliko i sami tekstovi BS-a, ali dovoljno je i to da je uspeo da zaintrigira, pruži jedan drugi ugao gledanja i postavi nekoliko pitanja slichnim metodama kakve su i sami članovi benda koristili pre nekoliko godina.
Zato kritike i postoje. A one se kreću u oba smera. A istinu potražite negde na sredini. Sami!
Iz tog razloga, autor teksta želi da se zahvali bendu na tome što je svojom popularnošću generalno uspeo da probudi ljude iz letargije i stvori zainteresovanost za muzičku debatu većih razmera na ovim prostorima, a da ona konačno ne potiče iz folk redova i srodne joj žute štampe. I da ne zaboravim, što je pomogao podizanju posećenosti samog sajta. Booyakasha!
|
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.