Mačak je bio u kosmosu i vratio se, nije mu se svidelo

Kada negde krenete kao izveštač, budite spremni na gužvu i neispavanost. Ali pre svega, budite spremni da potrčite, jer vam se može desiti da vam, dok šetate ulicom, daleko od smeštaja, npr. u 18h zazvoni telefon i da vas predstavnik Universala obavesti da imate za sutra zakazan intervju sa Simonom iz Klaxonsa, ali da morate da dođete na preslušavanje albuma, koje će biti organizovano „danas u 19h“.

U 19h – pa to je za sat vremena!? Ko vas pita...

Samo preslušavanje je više ličilo na novinarsku čajanku (organizovanu u Jack Daniel’s backstageu), na kojoj je u pozadini išao famozni novi album alternativnog benda čiji nastupi, kako smo mogli da vidimo, izazivaju pomamu ženskog dela populacije u prvim redovima. Po onome što sam čuo, Surfing the void nema izrazito hitičnih pesama, ali su gitare jače.

Sutradan sam se na istom mestu, u slično vreme sreo sa Simonom, srdačnim Britancem koji i preko dana ima „onu“ frizuru i veoma tiho priča. Tokom nametnutnih 10 minuta koji su neverovatno brzo isparili pokušao sam da saznam nešto više o novom albumu, bremenu popularnosti, i naravno - mačoru.

POPBOKS: Kako se osećaš  povodom izlaska novog albuma, koliko ti on znači na ličnom nivou?

Simon: To je uzbuđenje slično onom koje osećaš kada nešto uradiš, završiš, kada odeš negde... neka vrsta potpune slobode da odeš bilo gde. Prosto ne mogu da sačekam trenutak kada ću ga držati u ruci, dati ga prijateljima, mami. Stvarno sam veoma uzbuđen. Dopao se ljudima kojima smo ga puštali...

Znači, mama je već preslušala album?

Da.

I šta ti je rekla?

’Vi stvarno niste normalni’ (smeh).

Da li album ima glavnu temu, motiv možda?

To je na neki način spiritualna, lična ploča. Tekstovi koje je pisao Jamie su o samo-ostvarenju, na neki način o slavljenju... o svesti o tome da si živ i osećanju sreće zbog toga. Dakle, reč je o slavljenju te euforije. 

Da li možeš u jednoj rečenici da prokomentarišeš omot na kom je mačka astronaut? 

Bio je u kosmosu i vratio se, nije mu se svidelo (smeh).

Kako ste došli na tu ideju?

To je bila jedna blesava fotka sa sajta Hubble, na kom slike mogu da se preuzimaju. Mi smo napravili našu verziju prema toj slici, koja je sve vreme bila screensaver na jednom od kompjutera u studiju, i koja nas je stalno zasmejavala.  

Doneli ste veoma tešku odluku tokom snimanja albuma i promenili producenta. Zašto ste to uradili? Da li ste možda hteli da album bude više okrenut čvrsto strukturiranim pesmama? 

Ne, zaista. Pesme su u toj fazi bile gotove. Jednostavno, sa Jamesom, producentom, se dugo znamo, i dugo radimo zajedno. Osetili smo da je vreme za promenu. Želeli smo da stvari ponovo postanu uzbudljive. Sa njim smo postali veoma bliski, ležerni. Hteli smo da ponovo osetimo izazov. 

Kako ste upoznali Rossa Robinsona?

Jednostavno, desilo se da je on boravio u Londonu u trenutku kada smo počeli da tražimo producenta. Stvari su se poklopile.

Čitao sam da voliš dance muziku. Da li si znao da je Robinson producirao album Vanille Icea?

Saznao sam tokom snimanja albuma i nisam mogao da verujem. Dosta smo se zezali i pričali o tome. To je baš ludo.

Prošlo je tri godine od vašeg debija. Koliko se pop muzika promenila od tada i šta voliš da slušaš od skorije produkcije?

Čudno je koliko se promenila... Ponekad se zapitam koliko će se onda tek promeniti u naredne tri ili dve godine. Verovatno ćemo biti u fazonu: ’Imam svu muziku ovde i ovde. Imam YouTube ovde’ (pokazuje na mobilni, sat, majicu...). U poslednje vreme mi se najviše sviđa bend Fuck Buttons. To je elektornska muzika, ali je na neki način veoma euforična, ljudska i moćna. Slušam puno dubstepa i druge plesne žanrove – R.U.S.T.Y, Eskimo, Dead Boy. Svidela mi se poslednja ploča Gang Gang Dancea. 

Imali ste veoma uspešan debi – digla se prašina oko nu ravea, dobili ste Mercury nagradu... Da li osećate pritisak i kako izlazite na kraj sa tim?

Osećam pritisak, ali u jednom trenutku samo pustiš da sve ide, sve što si napravio. To se nama upravo događa. Snimili smo album, i sad je to gotovo – ne možeš da se vratiš u studio, da utičeš više na tu stvar, da je menjaš, vraćaš. Razmišljam o pritisku kao o nečemu što je tu da proizvede uzbuđenje u nama. A u trenutku kada to doživimo, znamo da stvar ide u dobrom pravcu. Pritisak nam to daje, zaista.

Kako je tebi delovao odlazak u Ameriku? Da li je postojala neka barijera?

Osetili smo veliku promenu. Kada smo stigli, najavljivali su nas kao deo nekakve ’britanske invazije’. Mi to stvarno ne volimo. Ne zanima nas odakle ljudi dolaze; ne u negativnom smislu, već samo ne donosimo zaključke na osnovu toga. Zato smo se osećali uvrnuto kada smo čuli da nas svrstavaju u nekakvu ’eksploziju’. Ali ostalo je bilo sjajno – fanovi, atmosfera na koncertima. Na Coachelli je bilo veoma zabavno.

Za nešto više od sat vremena ćete nastupiti. Kako se sada osećaš  i da li imate neki ritual pred svirku?

To je poseban osećaj, posebno uzbuđenje. Pred svirku na festivalima obično prošetamo okolo, da vidimo ljude i upijemo malo atmosferu.

Koji muzičar ili bend je uticao da definitivno prelomiš i počneš ozbiljno da se baviš muzikom?

Kad je reč o sviranju gitare, prvi solo album Grahma Coxona, odnono način na koji je odsvirao gitaru me je baš pokrenuo. Tako nešto nikada ranije nisam čuo. Veoma je izražajan i zabavan. Isti osećaj sam imao i kad sam prvi put čuo Sonic Youth, konkretno Goo. Pomislio sam: ’Šta je ovo, jebote!?’ Sa Sonic Youthom sam taj osećaj imao još jednom, kad sam preslušao Washing Machine.

• Myths of the Near Future, recenzija albuma (2007)