Predator franšiza imala je tri šanse da vrati kredibilitet jednom od posljednjih maestralnih staromodnih SF serijala. Ipak, za bilo šta novo i svježe, ponovo ćemo morati da se vratimo 20 godina unazad kada je najbolji materijal prvobitno i nastao
Scenario: Steve Litvak, Michael Finch, Robert Rodriguez
Uloge: Adrian Brody, Walton Goggins, Laurence Fishbourne, Topher Grace, Alice Braga
Žanr: Naučna-fantastika, akcija
Trajanje: 100 minuta
Proizvodnja: SAD, 2010.
Današnji Holivud doslovno se sastoji od recikliranja starih ideja, a ono što najposlije dobijemo jeste odavno odgledana stvar u novoj boji i tonu, i to ako imamo sreće da projekat uopšte ispadne iole gledljiv. U suprotnom, nove obrade starih filmova generalno prevazilaze svačija očekivanja kada se radi o ekstremnoj neinventivnosti.
Recimo, filmovi kao što su Strava u Ulici brestova (2010) i Death at the Funeral (2010), između ostalih, nikada nije ni trebalo da se dogode. A s druge strane iritira kada neko poput Roberta Rodrigueza, producenta, izjavi da je konačno snimio film koji se može mjeriti sa prvim Predatorom iz 1987, što znači da ne bi trebalo da se radi ni o kakvom rimejku, već o trećem i u potpunosti originalnom filmu iz serijala.
U McTiernanovom Predatoru imamo džunglu i prekaljene vojnike; u Hopkinsovom Predatoru 2 imamo urbanu džunglu i tvrdokorne policajce. U Antalovom Predators, na žalost, takođe imamo džunglu i… prekaljene vojnike/osuđenike. Tuce ljudi sa talentom za baratanje oružjem nađu se na nepoznatoj planeti koja neodoljivo podsjeća na našu. Kidnapovani su na Zemlji i bačeni u grotlo Predatorovih želja za kvalitetnom lovinom. Ostalo znate iz prvog filma.
Radnja, dijalozi, kadrovi, koreografija i mizanscen su toliko slični McTiernanovim da vremenom postanu komični, dok iz takve nedjelotvotnosti i repeticije ne može da proistekne bilo kakva prijetnja ili tenzija po gledaoca, osim one infantilne iz dva Osmi putnik protiv Predatora nastavka – prostodušna zabava da se gledaju Predatori na djelu. Čak se dovoljno nije radilo ni na muzici, čiji je Silvestrijev militaristički pristup postao neodvojivi pečat serijala, pa ovdje Silvestrijevi tragovi iz prva dva filma funkcionišu isto kao i Kamenov melanž u Road House, odnosno kao atipična krpljavina odveć poznatih tonova koji evociraju neke sasvim drugačije i daleko poznatije situacije, emocije i zbivanja.
Štaviše, u komadu priče van džungle – steći ćemo utisak da opet gledamo neki sasvim drugi, ali nama i dalje poznati film.
Predators, na kraju, postaje poželjan koliko i Van Santov Psiho - nova vrsta rimejka koji, budući da pretjerano nalikuju na original, na neki način zaslužuju da budu nepriznati.
Čini se da drečavi kemp-filmovi današnjeg Holivuda nikada nisu bili depresivniji i jednoličniji. Volja da se obazrivije poradi barem na preispitivanju detalja nekadašnjih filmova, dovoljno govori da li se radi o prostodušnoj trci za novcem ili o htenju da se načini doista unikatni nastavak iz nekog starog filmskog serijala.
Uostalom, ako je ovo zaista tako prosvetljujući projekat, zbog čega ga Rodriguez sâm nije režirao?
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari