Reči nemam a pisati moram
Mesto: Sava centar, Beograd
Vreme: Sreda, 7. jul 2010.
Pokušaću da ih nađem, samo nemojte očekivati priču o tehnikalijama. Jer, na kraju krajeva, svaka priča o Jeffu Becku, pa i ova sa završetka Summertime festivala u Sava centru, tiče se pre svega putovanja kroz nesagledivi univerzum njegove muzičke mašte. I kako drugačije opisati neko putovanje nego kroz – slike?
Svetla u dvorani zamiru, i posle par trenutaka mraka pale se reflektori svemirskog broda koji samo što se spustio na binu. Kroz plavičastu izmaglicu probija se vanzemaljac. Nosi crne famerke, bele čizme i beli prsluk, koji u polutami deluje kao skijaški, perjani. Kao da je pogrešio godišnje doba. A kad bina postane potpuno osvetljena, otkrivajući da je to Jeff Beck i da ne nosi skijaški prsluk, utisak o neuklopljenosti i dalje nije daleko od istine.
Ovo je bliski susret treće vrste sa najvećim autsajderom među zvezdama rok gitare, sa neuhvatljivim Srebrnim letačem, antičkim herojem iz svemira, Zvezdom koja je došla pravo sa neba.
Kraj broda je još troje vanzemaljaca. Basistkinja Rhonda Smith, nekadašnja Princeova saradnica - neodoljivo liči na Laru Croft, i zauzima revolverašku pozu nad instrumentom, koji je zamalo predugačak za njenu sitnu seksi figuru. Ćelava grdosija od bubnjara, Narada Michael Walden, isto izgleda preteće. Pitomo deluje samo klavijaturista Jason Rebello, ali prezime sugeriše da ispod neobaveznog izgleda i ribarske kapice ne treba očekivati ništa konvencionalno.
Prvi zvuci su džezerski; smenjuje ih divlja fanki vožnja sa brejkovima da bi se stvari malo smirile u kompoziciji u kojoj Beck i Rebello spajaju Shadowse sa okeanskim klavijaturama a la Pink Floyd. Potom ekipa uleće u frenetični hard rok u kojem je za rifove zadužena Ronda Smith, pa u još jednu baladu bez umilnih nota – kod Jeffa Becka nema umilnih nota a čak i kad se pojave, za tren oka bivaju transformisane u nešto sasvim deseto – a onda Lara Croft dobija solo tačku. Dok na visokim potpeticama paradira po bini, isterujući pokretima đavola iz bas gitare, elektricitet u dvorani raste i oko 3.000 ljudi aplaudira. Muški deo publike naročito.
Jeff Beck tada prvi put progovara, i to je sasvim obično „hvala”. Meni lično nije potrebno više. On dovoljno lepo komunicira sa mnom kroz muziku.
Sledi lagana kompozicija sa Jasonom Rebellom u glavnoj ulozi. Rhonda Smith preuzima dizgine za još jedan žestok, rifoidni fank – Rollin’ And Thumblin – i to je istovremeno prvi put da se na koncertu pojavi vokalna deonica. Za nju je zadužena Smithova, i njen snažan „hrapavi” alt u potpunom je skladu sa njenom pojavom. Rebello joj asistira pevajući kroz vokoder.
Uz mrmor basa i režanje gitare, bend prži hard rok a onda Beck ostaje sam na bini, vadeći iz gitare zvuke svemirskih delfina. Ti zvuci su nežni i suptilni, i zamišljam sebe kako u smiraj dana ležim na pustoj plaži, posmatrajući zvezde.
Bugi ritam sa aromom opasnosti diže me sa peska i baca na konja. Kao da slušam La Grange. Ali ovo nije ZZ Top niti galop kroz preriju. Ovo više nalikuje veranju po planinskom kršu, pri čemu nikad ne znaš hoće li se komad stene odroniti i odneti te u bestragiju. Možda to i priželjkujem – to je valjda slast jahanja po ivici u Beckovom društvu.
Šta je sad ovo? Rege? Jeste, ali takav do sada niste čuli. Teško da biste uz njega zamišljali Jamajku, plažu i palme. Dok Beck svira slajd, ja letim kroz kosmos i govorim sebi: Kad bi rege uvek bio ovako avanturistički raspoložen, slušao bih ga češće.
Srebrni letač menja gitaru, i eto nama Rhonde ponovo da peva. Pardon, to je siktanje i dahtanje u mikrofon kao dopuna ritam sekciji, u kojoj sada, pored basa i bubnja učestvuju i klavijature. Bubnjar ljuto trese, ali nikad ne prelazi granicu orgijanja. U stvari, niko u bendu ne prelazi tu granicu. Jeff Beck jeste glavna zvezda, ali on nije Eric Clapton ili, recimo, Mark Knopfler, i koliko god se oslanjao na improvizacije, uvek je u prvom planu muzika cele grupe.
Beck i ekipa isporučuju još jedan tihi instrumental, sa bluzerskom aromom, a onda se Rhonda Smith upušta u furiozni bas slap, i Lara Croft se oglašava vokalom džez pevačice, sada u obradi standarda I Wanna Take You Higher grupe Sly And The Family Stone. Pevačka asistencija joj je ponovo sintetizovani glas klavijaturiste, a pridružuje se i bubnjar.
Vrhunac koncerta počinje kao romantični instrumental: zamišljam suton u kojem, u društvu voljene osobe ispijam vino, ploveći okeanom na jahti koju nemam. Ali, čaše i romantika odlaze dođavola kad Beck na lađu pošalje dva-tri ogromna talasa. Taman se more smiri, kad motor nešto krene da se buni, i brod se pretvori u surfersku dasku. Kreće luda vožnja, sa povremenim stajankama kako bi se uživalo u prizoru pučine pod noćnim nebom koje se rađa. Na kraju ulećem u oko uragana. Kada se vihor izdivlja, ponovo sam u publici; muzika prelazi u mrmor i zamire u potpunu tišinu. Brod kojim su vanzemaljci došli sprema se za poletanje; njegovi putnici se poklanjaju i odlaze.
Publika je na nogama, uz ovacije.
Minut kasnije, vanzemaljci se vraćaju.
„Sada ćemo odsvirati posvetu Les Paulu”, kaže Beck, naoružan modelom gitare koji je osmislio njegov pokojni mentor, i ono što ekipa izvodi u svingerskom ritmu je How High The Moon, hit koji je Les Paul snimio 1951. godine sa pevačicom Mary Ford. Da bi sve ličilo na original, sa matrice idu prateći ženski vokali.
Stvari potom odlaze u još dalju prošlost: Beck isporučuje ni manje ni više nego ariju Nessun Dorman, završni segment opere Turandot Giacoma Puccinija. Publika sa oduševljenjem prima ovu kompoziciju, koju je Beck obradio na svom poslednjem albumu Emotion And Commotion (2010), i ponovo traži još. Ali, Beck, uz dubok naklon, jasno stavlja do znanja da nema više. Posle 88 minuta svirke, vanzemaljci se vraćaju u kosmos, a ja razmišljam kako bih prošlomesečno iskustvo gledanja Erica Claptona rado menjao za još jedan susret sa Beckovim genijem na nekom kosmičkom plavom žalu...
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari