Između dvoboja i pornografije

Kao što je to i inače slučaj sa piscima velikog opusa, kritika je u novom romanu, Ćerka, Davida Albaharija pohitala da otkrije novitete i odstupanja od piščevog stila, a takođe i da ukaže na ona mesta na kojima stil ostaje dosledan i autentičan.

Kao po pravilu, svaki intervju koji je Albahari dao posle promocije svog poslednjeg romana počinjao je pitanjima o pornografiji i eksplicitnim izrazima i opisima u Ćerki. Stekao se utisak da je čovek počeo u jednom trenutku da se brani i pravda zbog prostih reči, što nije šala uzevši u obzir da je istakao kako ga se nekolicina čitateljki odrekla zbog povećeg fonda reči na P i K koje glavni junak romana koristi.

Ćerka je pisan u prvom licu i govori o sredovečnom profesoru čiji učmali život, omeđen nefunkcionalnim brakom i karijerom na Filološkom fakultetu, potresaju dva uzročno posledična događaja. Prvi je preljuba sa nepoznatom 20-godišnjakinjom sa kojom je silom prilika morao da provede noć u jednom hotelu u Inđiji. A drugi je dvoboj (više viteški no kaubojski) sa kolegom sa fakulteta, zakletim neprijateljem, koji se odigrao na život i smrt, u sred bela dana, u Studentskom parku.

Weapon of choice: močuge.

Veza između ova dva događaja je ta što je nepoznata devojka zapravo ćerka profesorovog kolege/izazivača. Njih dvojica su još od ranije bili u jednom infantilnom sporu oko toga ko je veći poznavalac misli i citata špansko-američkog filzofa Džordža Santajane. Ali saznavši da mu je obljubio ćerku, devojčin otac je rešio da dramatizuje sukob do krajnjih granica.

Sam roman je napisan bez poglavlja, bez proreda, kao da je ceo iz jednog pasusa. To stvara novelistički utisak, kao i osećanje da je napisan u jednom dahu, što linearna i skoro neprekinuta fabula potvrđuje.

Tok misli je neka vrsta prigušene lamentacije i sarkazma muškarca koji stoji na pragu poznog doba gde se susreće sa gubitkom libida, malodušnošću, beskonačnim ponavljanjem dokone svakodnevice, i on želi to da promeni. Stoga namerava da pređe u Maticu srpsku, i na taj način promeni i posao i grad u kome radi, a ta promena deluje podesno samo u prvom trenutku.

Ugao iz koga Albahari tretira mušku sredovečnost nije opterećujuć, jer odnos glavnog junaka prema tom problemu i njegove introspekcije pre nose neku vrstu karikaturalne autoironičnosti, nego dramatičnog egzistencijalnog promišljanja. S tim u vezi, Albahari je izjavio da je ovo najsmešniji roman koji je napisao.

Svi junaci u romanu su bezimeni, istaknute su samo njihove titule (devojka, žena, devojčin otac), čime oni postaju više funkcije nego karakteri. Glavni junak hvata sebe kako su mu misli izlomljene, nekoherentne, sumnja u sebe kao pripovedača, i često ne zna da objasni svoje postupke i misli. Onda ne čudi što je najčešći Santajanin citat u romanu „Muzika je, kao i život, beskorisna.“

O besciljnosti i fatalizmu životnog ciklusa junak kaže: „Naš život nije ništa bolji od života onih jadnih malih glodara koji po vasceli dan trče u krug u svom metalnom točku, misleći da napreduju, a zapravo stoje u mestu“. I junak je ubeđen u postojanje takvog jednog točka svuda oko nas, u kome se, pre ili kasnije, svako nađe.

I za kraj, nešto treba reći o tim no-no rečima, prostim izrazima i eksplicitnim opisima koitusa. Sama namera da govori o porno filmovima, da opisuje gola tela i krupne kadrove genitalija, nametala je Albahariju rečnik koji će koristiti. On lucidno primećuje na jednom mestu kako se „ne govori latinski u krevetu“ i smatra da danas eksplicitnost pornografije, zbog svoje dostupnosti i sveprisutnosti, nema više sposobnost da zapanji i začudi modernog čitaoca.

Stoga, ovaj roman je pre iskorak ka nalaženju adekvatnog stila kojim je Albahari želeo da odgovori na temu, nego što je neka velika promena u piščevoj poetici.

DAVID ALBAHARI, UKUS POZNATIH