Pretty Dyana u Parizu

Originalni naslov: Micmacs à tire-larigot
Scenario: Jean-Pierre Jeunet, Guillaume Laurant
Uloge: Dany Boon, André Dussollier, Nicolas Marié, Yolande Moreau, Dominique Pinon
Žanr: Fantazija
Trajanje: 105 min.
Proizvodnja: Francuska, 2009.

Puške i bombe i nagazne mine su zlo. Oni ubijaju ljude. Proizvođači i trgovci oružjem su loši. Zle čike od njih kupuju stvari kojima posle dižu revolucije, započinju ratove, ubijaju druge čike i tete, i decu.

Beskućnici su dobri. Njihov život je super. Oni žive u čudnim građevinama od otpadnog materijala i zabavljaju se praveći otkačene spravice i mehanizme. Baš su smešni. Niko nije prljav i to njihovo đubre ne smrdi. Oni su svi neki ekscentrici, i sjajno im je tu gde jesu.

Onda među njih dođe neki čika kome se zalutali metak zabio u lobanju, ali je nije probio. Možda je Bosanac? Njegov tata je stradao u prologu filma, negde u Africi, pokušavajući da demontira nagaznu minu. Onda čika sa metkom u čelu otkrije ne jednu, nego dve kompanije koje prave oružje: jedna je proizvela metak koji ga zamalo nije ubio, a druga je napravila minu koja mu je raznela tatu. Obe te kompanije imaju velike, upadljive zgrade, jedna preko puta druge, u centru grada. Baš čudno da ih čika nije ranije primetio.

On reši da se osveti. Kao u filmu Jodžimbo (1961), umesto da ih pobije (to nije lepo!), on ih lukavo zavadi pa se oni pobiju međusobno (to je već lepše). U šemama mu pomažu njegovi novi prijatelji, beskućnici, koji su svi pobegli iz cirkusa: jedna teta se savija kao da je od gume (baš zgodno, kad zatreba da je unesu u koferu i ostave u sobi u koju je inače nemoguće ući!), jedan čika je ljudsko đule pa ga ispaljuju iz topa, itd. Baš su šašavi ti beskućnici. Čak i voze nekakve smešne sklepane skalamerije kao u filmu Pretty Dyana. Voleo bih da naši drugari, Romi, vide kako je život lep njihovim kolegama u Parizu...

A sad neznatno zrelijim glasom: najnoviji film Jean-Pierre Jeuneta najslabiji mu je do sada (ako ne računamo tezgu Alien: Resurrection), ali još uvek ima ponešto od onoga što je i prethodne njegove filmove činilo prijemčivim. Otkačeni autsajedri, paralelni svet, bizarna romansa, blesavi izumi, živahna režija, prezašećereno barokni kolorit, dobrodušje i hepi-end – sve je tu, a opet... nešto nedostaje. Rečju: fali magija.

Glavni likovi nisu tako šarmantni kao u Ameliji ili u Veridbi koja je dugo trajala, niti su toliko otkačeni kao u Delikatesnoj radnji ili Gradu izgubljene dece, pa je emotivna uključenost u njihova zbitija prilično svedena. Svet cirkuzanata sa otpada nije toliko slikovit niti zabavan da bi po sebi opravdavao uranjanje u njega, a "poente" sa zlim trgovcima oružjem toliko su prozaične i infantilne da se to prelilo i na početak ovog prikaza. Jeunet je još uvek u formi, bar sporadično, u nekoliko sjajno režiranih scena, ali premalo je to za ono na šta smo od njega navikli.

Micmacs može da posluži za prekraćivanje vremena najzadrtijim fanovima ovog reditelja dok čekaju da ga muze opet pohode i nadahnu ga za nešto natprosečno; za sve ostale, ovo je tek jedna osrednja, zaboravljiva maniristička detinjarija sa malo jačom dozom krvi i seksa nego što nas je Jeunet navikao. Vickasto je to i šareno taman toliko da nije čisto gubljenje vremena, ali zaista ne treba očekivati previše.