Kol’ko para toliko i fudbala

Fudbal ne bi bio toliko važan i najvažniji kada ne bi pružao različite načine za povezivanje sa njim. Tako su muzičari koji u mladosti nisu mogli da se podiče talentom i treniranjem u juniorskim pogonima poznatih timova, našli zaobilazan put da ekonomski dokumentuju svoju strast prema najpopularnijoj igri na svetu. Jednostavno, postali su vlasnici klubova.

Prvi koji je povukao nogu bio je Elton John, koji je sada već davne 1976. kupio Watford. U to vreme, kantautor se baškario na čelnom mestu ovog kluba na način koji je u ovoj epohi umesno porediti sa Laportama, Moratijevima i Abramovičima.

Pošto je tri godine bio predsednik kluba, odlučio je da ga kupi. U to vreme, Watford je bio četvrtoligaš. Pop zvezda je odmah obznanila da je njen cilj da tim vrati u najelitnije takmičenje. Na mesto trenera doveden je potonji engleski selektor Graham Taylor, koji se u klubu zadržao punih 10 sezona. 

Za to vreme, klub je brzometno došao do elite, i u sezoni 1982/83. stigao do vicešampionske pozicije, 11 bodova iza, u to vreme neprikosnovenog Liverpoola. Posle nekoliko godina u tadašnjoj prvoj ligi, Watford je ispao 1987. Elton John je odlučio da proda klub, i u toj transakciji je dobio počasnu poziciju doživotnog predsednika. Taylor je u isto vreme prihvatio ponudu da bude menadžer Aston Ville.

Ipak, 10 godina kasnije, pevač  je ponovo odlučio da kupi klub, gde ga je već čekao i drugi povratnik, Taylor. U drugom mandatu, John se zadržao na ovom mestu pet godina, sve do trenutka kada je ekipi zatrebao manje zaposlen čovek koji bi u potpunosti mogao da se posveti poslu. Elton je ostao predsednik kluba čiji je Taylor počasni direktor. Krajem 70-ih godina prošlog veka, John je bio i suvlasnik odavno ugašenog američkog tima Aztecs iz Los Anđelesa. 

Prethodna decenija dovela je do totalne komercijalizacije ostrvskog fudbala, ali slučaj Chrisa Wrighta opominje da je reč o izuzetno stresnom poslu koji nipošto ne garantuje profit. Sam Wright nije muzičar, ali je osoba koja muzici duguje svoje bogatstvo. Reč je o čoveku koji je sada već davne 1968. godine osnovao Chrysalis Records u ortakluku sa Terryjem Ellisom, od koga je 17 godina kasnije otkupio vlasništvo nad čitavom firmom.

Wrightovo bogatstvo se procenjivalo na 112 miliona funti, a biznis se širio uplivom u oblasti medija – razvijanjem TV i radio stanica. I onda je 1996. godine, Wright odlučio da kupi Queens Park Rangers, sa ciljem da tadašnjeg drugoligaša vrati u Premijer ligu. Horor je mogao da počne.

Za šest godina koliko je proveo u klubu, Wright je izgubio 15 miliona funti sopstvenog novca, a klub je u trenutku kada je on napustio mesto vlasnika 2002. bio u dugovima od oko 10 miliona funti. Da sve bude još crnje, ekipa se umesto ekspresnog povratka u elitu, survala u englesku treću ligu. Wright za svoj izlet u fudbalski posao kaže da je „jedina greška u biznisu koju je ikad napravio“, a navijači ni dan danas ne mogu očima da ga vide.

Drugi muzičari sa iskustvom u stadionskom biznisu manje su bili vođeni željom za profitom, a više strašću prema klubovima u koje su ulagali novac zarađen u muzici. Tako je na početku 2006. godine objavljeno da je Robbie Williams postao vlasnik „značajnog“ dela deonica kluba Port Vale. Nekadašnji član tinejdžerskog sastava Take That proveo je detinjstvo u kući koja se nalazila nedaleko od stadiona ovog kluba, Hamil Rd. 

I dok je Williams zarađivao goleme svote novca zahvaljujući veoma uspešnoj solo karijeri, njegov voljeni klub se mučio da finansijski opstane. U novonastalim okolnostima, jedini mogući ishod bio je da pevač-navijač pomogne klubu, što je i učinio, uplativši 260 hiljada funti za četvrtinu ukupnih deonica kluba. Klub mu se zahvalio tako što je ekskluzivni restoran u okrilju stadiona dobio ime po njemu.

Svoju veliku ljubav prema engleskom trećeligašu, Williams je izrazio u još dve, za današnje vreme ne tako uobičajene situacije. Prvo je uslovio kreatore popularne video-igre FIFA 2000 da mogu da koriste njegovu pesmu It’s Only Us isključivo ako Port Vale bude zastupljen u njoj kao jedan od timova, a 2005. je u Los Anđelesu, u kome provodi najviše vremena poslednjih godina, osnovao LA Vale FC, sa klupskim bojama i grbom koji veoma liče na uzor iz Engleske. Tim se takmiči u lokalnoj Super Metro Ligi.

Upravo u toj ligi takmičio se i amaterski klub Hollywood United koji je krajem 80-ih osnovali britanska šou biznis dijaspora SAD, obećanoj zemlji za mnoge stvari ali u tom momentu ne i za fudbal. Klub su u jednom pabu u Los Anđelesu osnovali član Sex Pistolsa Steve Jones (inače u mladosti vatreni navijač Queens Park Rangersa, osuđivan zbog izgreda na stadionima), udarni tandem grupe The Cult Billy Duffy-Ian Astbury, kao i Vivian Campbell iz sastava Def Leppard. Boje kluba branili su i Ziggy Marley, Christian Olde Wolbers, nekadašnji basista i gitarista Fear Factoryja i već pomenuti Williams, pojačani bulumentom glumaca, režisera i nekadašnjih fudbalera, poput američkog reprezentativca Alexija Lalasa i Francuza Franka Leboeufa.

Klub je prošle godine pod imenom Hollywood United Hitmen počeo da se takmiči u ligi četvrtog ranga u SAD, a umetnička elita povremeno oblači dres ovog tima kako bi uzela učešće u utakmicama humanitarnog tipa.

Slično Williamsu, i Normana Cooka je ljubav prema voljenom timu nagnala da mu pomogne finansijskim sredstvima. Čovek koji je muzičkoj publici i festivalskim masama mnogo poznatiji pod imenom Fatboy Slim je još od 80-ih godina prethodnog veka, kada se doselio u Brighton, postao simpatizer lokalnog Brighton Hove & Albiona. Krajem 90-ih, njegova etiketa Skint postala je sponzor kluba, a on sam vlasnik 12 % deonica. 

Igrači tima su punih devet sezona nosili dresove sa reklamom Cookove izdavačke kuće. To je i dalje važeći rekord u sponzorskoj saradnji u engleskom fudbalu. Nezabeleženi ustupak dogodio se 2. oktobra 2004. Tada je stadion Whitdean promenio ime u Palookaville, a isti natpis imali su i igrači na grudima. Tako se zvao sveži album njihovog sponzora, koji je na ovaj način spojio lepo sa korisnim, i nakon utakmice priredio svim prisutnim navijačima promociju svog tada aktualnog izdanja.

Plan sličan Williamsovom i Cookeovom imao je i Noel Gallagher, nekadašnji gitarista Oasisa. Prvo je u vreme najveće popularnosti benda, sredinom 1996. godine, u trenutku kada je svako četvrto englesko domaćinstvo posedovalo primerak albuma (What’s The Story) Morning Glory? postojala opcija da se logo benda nađe na dresu Manchester Cityja, predmetu obožavanja (ne)složne braće.

Malo više od decenije kasnije, Gallagher je najavio kupovinu voljenog kluba u ortakluku sa Mikeom Pickeringom, osnivačem grupe M-People. Ipak, tadašnji vlasnik kluba, državljanin Crne Gore i nekadašnji premijer Tajlanda, Thaksin Shinawatra, prodao je klub poslovnim ljudima iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, koji uprkos ogromnim finansijskim sredstvima i zvučnim pojačanjima nisu uspeli da klubu obezbede mesto u Ligi Šampiona naredne sezone. 

Osim Gallagherovih, frontmen Simple Mindsa, Jim Kerr, je 1998. bio na čelu konzorcijuma koji je želeo da preuzme tim Celtica iz Glazgova. Kerr je bio spreman da u klub ubrizga svežih 10 miliona funti, a u čitav posao trebalo je da budu uključeni i Rod Stewart i Bono, takođe navijači kluba. Bono je na prilično grub način  u medijima odbacio bilo kakve veze sa pomenutim poslom, od kojeg na kraju i nije bilo ništa.

Povezano:

• Mote na teren, Fudbal i pop kultura (1)