“No Irish, no blacks, no dogs“ je natpis koji je stajao na ulazu privatnih kuća sa sobama za izdavanje ("boarding houses"), pretežno radnicima po Engleskoj, tokom 50-ih i 60-ih godina prošlog veka
Autobiografija Johna Lydona Roten: Zabranjeno za Irce, crnce i pse (“Rotten: No Irish, no blacks, no dogs“, 1994) već je svojim gorkim naslovom najavljivala ono što se i dalo očekivati od drskog klinca iz radikalne rokenrol grupe, koji je svojevremeno sebe prozvao antihristom i anarhistom, izazvao nacionalni skandal na BBC TV-u (gde su decembra 1976. Sex Pistols uživo ispsovali besmislenog voditelja) i javno u pesmi izvređao britansku kraljicu i „fašistički režim“ (Sex Pistols: God Save The Queen), posle čega je jedva preživeo ulični napad noževima i britvama razjarenih patriota (trajno oštećenje tetiva leve šake), te bio konstantno uznemiravan i često privođen od strane policije...
Sedamnaest godina posle, ujedno i posle zaokružene Public Image LTD faze, John Lydon, jedna od najsvesnijih i najtrezvenijih ličnosti engleske muzičke scene ikad, očigledno dobro iziritiran svim onim dotada napisanim o Sex Pistolsima, punk pokretu, Sid Viciousu ili pak njemu samom, odlučio je da objavi autobiografiju („uz pomoć Kita i Kenta Cimermana“) koja postavlja stvari na svoje mesto.
Rešen da javnosti predstavi istinu, ujedno i svoje ljudsko lice, Lydon uz veliku dozu britkog humora u knjizi precizno dočarava londonsku situaciju i ULICU s kraja 50-ih i dalje kroz 60-e i 70-e. Kroz slikovito opisivanje najranijih dana, problema neprilagođenosti u uvrnutim engleskim školama, gluvarenja sa „Bandom Džonova“ (u kojoj se svi članovi zovu Džon), učestvovanja u tučama fudbalskih navijača, sukoba sa policijom, skvotiranja, izdržavanja od prodaje spidova.., može se dosta saznati kako o samom autoru, tako i o zemlji iz koje već skoro pet decenija dolazi rock ’n’ roll i pop(ularna) muzika.
Početak knjige i detinjstvo malog Džonija zvuči baš kao tegobni soc-realizam (u nekom momentu u knjizi, on svoje rođake iz Irske upoređuje sa jugoslovenskim seljacima, verovatno tada bez previše znanja o njima, no, slučajno ili ne, sličnost zaista postoji).
...Potekavši iz siromašne radničke porodice irskih katolika, u stanu bez kupatila, neretko punom pacova (u sedmoj godini oboleo je od meningitisa, kada je proveo godinu dana u bolnici, od čega sedam meseci u komi), uz trojicu mlađe braće (o kojima se, kao najstariji sin, brinuo), Džoni je odmalena radio ili na gradilištu sa ocem ili pak neke druge fizičke poslove.
U 15. godini je bio izbačen iz irske privatne (public school) katoličke škole, nastavio školovanje u državnoj (state school), a potom ipak završio i koledž „za dodatnu edukaciju“ (engleski školski sistem se razlikuje od ovdašnjeg)... Dalje se ređaju klasični nestašluci srodni tinejdžerskim godinama (doduše tinejdžera kojima je omogućena socijalna pomoć od države, što postoji i po ostalim „razvijenim“ zemljama Evrope), a kao muzika koju je ekipa slušala, spominju se The Kinks, T.Rex, Gary Glitter, Can, Hawkwind, Captain Beefheart, The Stooges, MC5, New York Dools, reggae, Rebel, Rebel Davida Bowieja, Roxy Music...
Hronološki vođena, ova autobiografija se detaljno bavi periodom uspona i kraha Sex Pistolsa i događajima koji su sve to pratili: medijske zabrane emitovanja pesama, otkazivanje koncerata, sviranja koncerata pod lažnim imenima, turneja sa Johnny "Too Much Junkie Bussiness" Thundersom, razlaz sa originalnim basistom "dobrim dečkom" Glennom Matlockom (kome je jedan od većih grehova bilo i to što voli The Beatles), zatim neuspela, mučna američka turneja, besomučno drogiranje i smrt Matlockove zamene Sida Viciousa, osumnjičenog za ubistvo svoje devojke, dekadentne njujorške "uličarke" Nancy Spungen...
Povezani tekstovi: - Memoari Džona Lajdona – Uvodni deo knjige |
Uz povremeno pominjanje PIL, knjiga takođe sadrži komentare i sećanja samih Pistolsa, drugih muzičara (Steve Severin - basista Siouxie And The Banshees, Crissy Hynde iz Pretenders, Marko Pironi - gitarista Adam And The Ants, Billy Idol, Dave Ruffy - bubnjar The Ruts...), supruge Nore (inače i majke Ari-Up, pevačice ženske post-punk grupe The Slits), saradnika (Don Letts - prvi punk-reggae DJ i režiser filmova Punk Rock Movie, The Clash: Westway to the World, između ostalog), ličnih prijatelja, ekipe iz tog doba, od kojih neke Lydon, kako sam tvrdi, čak i ne poznaje, ali čiji su komentari, zarad prave istine, namerno ostavljeni.
Tu su i odlomci izjava svedoka i učesnika osam godina dugog sudskog procesa, koji je Rotten vodio protiv Malcolma McLarena i ostalih članova Pistolsa, tražeći prava nad zaostavštinom Sex Pistolsa, kao i novac koji je McLarenova kompanija dugovala bendu. Dve godine Lydonu je bilo zabranjeno da koristi nadimak „Rotten“, no proces je na kraju ipak dobio, tako da su ostali članovi Pistolsa, videvši da će ipak biti para za deljenje, hitro prešli na pobedničku stranu.
Knjiga se čita brzo, nema bespotrebnih digresija, a od početka do kraja pleni brutalnom iskrenošću (“...Nemam vremena za laži i maštarije, a ne bi trebalo da ga imate ni vi“). Pod nemilosrdni bat Rottenovog čekića, baš kao i u tekstovima Sex Pistolsa ili PIL-a, niko i ništa nije ostalo pošteđeno: englesko školstvo, crkva, klasni sistem, političari, kraljevska porodica, članovi vlastite porodice, sami članovi Sex Pistolsa, naravno McLaren i Vivienne Westwood, Richard Branson, hipici i hipi grupe, punkeri i punk grupe, rave (“Ta muzika je samo gomila semplova, maznutih od drugih ljudi. Treba stvoriti sopstvenu kulturu, a ne živeti od tuđeg truda. Rave kultura je parazitska...“), pop zvezde, Jagger, Bowie, zatim Amerika... lista je povelika.
Međutim, uz sve to, kao i uz nezaobilaznu pretencioznost i klasično ROTEN-POPOVANJE, primetna je i doza samoprekora i priznavanje grešaka, naročito u vezi Sida Viciousa, kao i same punk pobune: ”Mnogo nas je urlalo na pogrešne neprijatelje. Krivili smo pogrešne ljude. Trebalo je svet da upozoravamo na užase koji slede umesto na užase koji su već prisutni. Ali, lako je biti pametan naknadno...”
S obzirom da još uvek traje retro punk/new wave zvuk, ponovo u žiži od pre par godina (ono malo preostalih CD i vinil radnji po Londonu opet vrvi od punk naslova), a da se reoformljeni Sex Pistols, pored mnoštva nastupa širom planete, spremaju možda i na snimanje novog albuma (što može biti zanimljivo ako se ne bude krenulo putem nategnutog prošlogodišnjeg izdanja The Stooges, već onom, mnogo boljom stazom povratničkog albuma New York Dollsa), može se reći da i pored 14 godina kasnijeg objavljivanja ove autobiografije u nas (Laguna, jun 2008), ona ne gubi na aktuelnosti.
Prepuna krucijalnih podataka, duhovito-ciničnih zapažanja i teorija, nekih bizarnih, kao i komičnih detalja, Roten: Zabranjeno za Irce, crnce i pse predstavlja, osim za pobornike punk pobune i zvuka, takođe i najbolje moguće štivo za ZAINTERESOVANOG ljubitelja, ali i autora/izvođača rock muzike, bez obzira na stil koji zastupa (posebno u zemljama suprotnog političkog, društvenog uređenja, u kojima još vlada mnogo zabluda o ideji rock ’n’ rolla, veličini i značaju muzičkog biznisa).
Rotenova knjiga, po prvi put, jednostavnim jezikom objašnjava i razotkriva Englesku, navike i način života Engleza, ulogu klasnog sistema u britanskom društvu, sami tim i u funkcionisanju muzičke industrije i medija, a ujedno i uzroke pojave "pošasti" pod imenom punk, koji je pre više od 30 godina zauvek promenio globalni kulturni tok i svest rock konzumenta, dobro uznemirivši tadašnju mainstream industriju.
John Lydon - intervju o knjizi iz 1994.
Osim propusta (neko bi rekao krupnog) pri prevođenju pravog Rotenovog prezimena, (Lydon bi trebalo da se izgovara i piše Lajdon/Lajdn, ne Lidon), prevod je zadovoljavajući, s obzirom da je jezik jednog originalnog Londonca (drskog, a obrazovanog), prilično nezahvalan za uobičajeni englesko-srpski prevod. Ali i ovde se ponekad upadne u klasičnu domaću zamku DOSLOVNOG prevođenja specifičnih engleskih fraza i kovanica, sa skoro zaboravljenim izrazima maternjeg jezika prošlih epoha ili drugih govornih područja i narečja, koji, isprepleteni sa današnjim „modernim srpskim slengom“, ne predstavljaju uvek najefektnije rešenje.
No, s druge strane, neki od slobodnih prevoda, prilagođenih srpskom jeziku, su zaista uspeli i pogađaju suštinu izrečenog.
Čitanje ove knjige je obavezno!
PS 1: LINK koji vodi pismu koje su 2006. Sex Pistols uputili instituciji Rock and Roll Hall Of Fame, kao reakciju na vest da ovi žele da ih uvrste tamo.
PS 2: Inglan Is a Bitch je naslov pesme Linton Kwesi Johnsona
Još malo citata iz knjige:
|
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari