Ne radim ovo da bi me pamtili, već da bih se osećao živim

Scenario: Paul Viragh
Uloge: Andy Serkis, Ray Winstone, Olivia Williams, Luke Evans, Naomie Harris, Toby Jones
Žanr: biopik
Trajanje: 115 min
Proizvodnja: Velika Britanija, 2010.

Predsednik udruženja za pomoć osobama sa invaliditetom objašnjava Ianu Duryju da njegovu pesmu Spasticus Autisticus, napisanu povodom „Godine osoba sa hendikepom“ koju su 1981. proglasile Ujedinjene nacije, BBC ne može emitovati jer uredništvo smatra da je „uvredljiva za hendikepirane“. Dury, koji je i sam „osoba sa hendikepom“, jer je kao mali bio paralizovan zbog polio virusa, i hoda uz pomoć štapa i ortoze, ne shvata kako će se invalidi uvrediti ako pogrdnu reč „spastičar“ peva neko ko je i sam takav? „Mogao si napisati nešto saosećajno, da preneseš neku poruku za hendikepirane, da napišeš nešto slavno, nešto po čemu bi te pamtili“, kaže aktivista. „Ne radim ovo da bi me pamtili, već da bih se osećao živim!“ besno odgovori Ian Dury pre nego što ispsuje i radio i Ujedinjene nacije i Godinu osoba sa hendikepom.

Ova scena slikovito predstavlja film Sex & Drugs & Rock & Roll reditelja Matta Whitecrossa (režirao, sa Michaelom Winterbottomom, The Road to Guantanamo, 2006). On se ne bavi mnogo pank-rok i novotalasnom scenom u Velikoj Britaniji s kraja sedamdesetih, kojoj je Ian Dury pripadao, već je pre fokusiran na psihološku kompleksnost glavnog junaka, prikazujući Duryjevu borbu sa demonima iz prošlosti i sadašnjosti. Na jednoj strani su traume iz centra za paraplegičare, dugogodišnji napor da se prihvati sopstveno bogaljasto telo i hendikep nekako savlada, a na drugoj raspad porodice, Duryjev odnos sa sinom Baksterom, tj. Duryjeva nemoć da bude dobar otac, jer sebično stremi jedino karijeri muzičara.

To su sve poznata mesta u filmovima ovog tipa, i jasno je da film počiva na poznatoj priči o „portretu umetnika“, o njegovoj suštinskoj samoći i putu od trnja do zvezda, kada zapravo tek počinje pravi pad u bodljikavo šipražje rokenrol slave, alkohola, droge i propasti privatnog života. Ta borba je u stvari samo Duryjev način da se oseća živim – za šta, naravno, kao i u većini rokenrol priča, mora da plati cenu.

Sex & Drugs & Rock & Roll pripada talasu biografskih filmova o rok muzičarima nastalom u poslednjih nekoliko godina, uz rame sa Control (2007) Antona Corbijna (o još jednom Ianu sa neurološkim problemima – Ianu Curtisu iz Joy Division), 24 Hour Party People (2002) Michaela Winterbottoma (o mančesterskoj sceni i bendu Happy Mondays), ili What We Do Is Secret  (2007) Rodgera Grossmana (o Darbyju Crashu, pevaču benda The Germs).

Osim narativa, i stil ovih filmova je sličan – priča se vizuelno sastavlja postupkom kolaža, tako što se celina, koju na okupu drži glavni lik, sastavlja od kratkih scena koncerata, proba, intervjua, slika iz porodičnog života, i nekoliko ekskursa u detinjstvo. Tako se uobičajena, hronološki/linearno ispričana biografija razbija na sasvim slobodno, dinamično oblikovane ključne prizore iz života glavnog junaka, a budžetska ograničenja prevladavaju se ekspresivnim koloritom, animacijama i stilizacijom.

Whitecrossov film izdvaja se po tome što se scene iz prošlosti bez najave pretvaraju u scene sadašnjosti, postajući deo koncerta koji gledamo: obično nas Dury uvodi u te priče iz detinjstva, recitujući pesme i izgovarajući uvode za njih, našminkan i u raznim naglašeno pozorišnim ili cirkuskim kostimima, na velikom koncertu Blockheadsa. Tako i sam film zadobija crtu music halla i kabarea, gde nam klovn/performer/komičar pripoveda anegdote iz svog života prepune crnog humora, ali i sentimentalnosti. Ovakvo stilsko rešenje je odlično izabrano, i sasvim u skladu sa Duryjevom ličnošću, koja je taman takva: svađalačka, klovnovska, ironična i duhovita, ali i emotivna i umetnički briljantna.

Andy Serkis je izvanredan u glavnoj ulozi. Osim što fizički zaista podseća na Duryja, Serkis je vrlo ubedljiv i kada gestikulira, i kada hoda sa štapom, živopisno psuje i energično izbacuje lucidne rime, žonglirajući engleskim jezikom. Upravo je on glavni adut Whitecrossovog filma.

Kada tome dodamo i muziku benda Ian Dury and The Blockheads, poletan fankoidni, džezi pab-rok začinjen novotalasovskom neobičnošću, Sex & Drugs & Rock & Roll daje nekoliko dobrih razloga da ga pogledate.