Najnoviji u nizu Scottovih novomilenijumskih „istorijskih“ spektakala inferioran je i u odnosu na njegova prethodna dela, ali i na klasike o momcima u hulahopkama
Originalni naslov: Robin Hood
Scenario: Brian Helgeland, Ethan Reiff, Cyrus Voris
Uloge: Russell Crowe, Cate Blanchett, Matthew Macfadyen, Mark Strong, Oscar Isaac, Kevin Durand, Mark Addy, William Hurt, Danny Huston, Max von Sydow
Žanr: Pseudo-istorijski/Akcija
Trajanje: 141 minut
Proizvodnja: Velika Britanija/SAD, 2010.
Veoma nalik na Scottova prethodna dva istorijska spektakla, Robin Hud predstavlja izuzetno slobodan miks činjenica, folklora i mašte samog autora, koji, nažalost, u ovom slučaju ne funkcioniše baš najbolje. Početak zaista obećava: čini se da Scott želi da se što je moguće više distancira od klasičnih predstava o poznatom anglo-saksonskom odmetniku, i njegov Robin (Crowe) je daleko od uglađenog razbojnika-džentlmena, Errola Flynna. On je prekaljeni ratnik u čijim očima vidimo samo umor i razočaranje.
Antiratne (naročito antikrstaške) i socijalne poruke koje su prožimale Nebesko kraljevstvo, i ovde su očigledne. Scottov Robin Hood nije veseli pljačkaš – on je Che Guevara u verižnjači. Ipak, reditelj ovoga puta preteruje sa učitavanjem modernih predstava u mozak srednjovekovnog čoveka. U njegovoj priči Robin Hood i njegova vesela družina nisu tu samo da bi bockali princa Johna (Isaac) u očekivanju povratka pravog kralja, Richarda Lavljeg Srca (Houston) – oni žele da promene feudalni sistem iz korena, i odjednom su umešani u pisanje Velike povelje sloboda, sve to uz niz moralizatorskih, patetičnih govora. Ma koliko ovo tumačenje možda zvučalo zanimljivo, teško je zamisliti da je bilo ko u 12. veku mislio kako su svi ljudi jednaki, a Magna Carta se svakako nije odnosila na to – ona je štitila plemiće, a ne narod.
Međutim, neuverljiva ideologija nije najveći problem ovog filma. Scottov karakteristični stil, gde se dinamične scene borbe smenjuju sa sporim, psihološki nabijenim sekvencama, ovde dovodi do rešenja koja nisu dovoljno dramaturški opravdana. Između uzbudljivog početka i kraja, veći deo filma ispunjen je Robinovim životom na imanju i udvaranjem gospi Marion (Blanchett). Crowe i Blanchett su, kao i uvek, očaravajući, i njihovu igru je jako zabavno gledati, ali kada na kraju podvučemo crtu, nije baš jasno čemu cela ta ujdurma – ona nema apsolutno nikakve veze sa radnjom filma. Marion nije iskorišćena čak ni kao „dama u nevolji“ - njena uloga u zapletu je nepostojeća, a pojavljivanje u završnoj bici isforsirano i nepotrebno. Pored tog velikog propusta, postoje i mnogi nejasni i neiskorišćeni elementi – šerif od Notingema ima jednu i po rečenicu, pa se pitamo šta će on uopšte tu, a isto se može reći i za odbeglu notingemsku siročad u Šervudskoj šumi. Očigledno je da je Scott, kao i obično, morao da seče više nego što je želeo. Možda treba sačekati director’s cut verziju?
Brojne su paralele između Gladijatora, Nebeskog kraljevstva i najnovijeg Scottovog filma. Opet imamo junaka koji se bori za pravdu i istinu, opet imamo nategnute odnose između očeva i sinova, opet imamo i briljantno režirane bitke i brojne epizodne likove i događaje. Nažalost, izgleda da kvalitet ovog recepta vremenom opada. Ili jednostavno nije pogodan za ovaj legendarni lik.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari