Wake Up the Nation

Od trenutka kada krenu da tutnje klavijature u otvarajućoj pesmi Moonshine, Paul Weller vas na novom solo albumu uzima pod svoje i ne pušta vas narednih 40 minuta. Već u tom trenutku jasno je da sjajni prethodni album, 22 Dreams, nije bio tek prolazna epizoda, posle koje bi se Weller mogao vratiti pravljenju prijatnih i kvalitetnih ali ne preterano uzbudljivih ploča.

Slušajući Wake Up the Nation, jasno je kao dan da je to vreme prošlo. Gospodin Weller živi drugu mladost.

„I’m schooled in the test of time“, peva nekadašnji vođa grupe The Jam, koju je i otkačio kada je shvatio da tamo više nema mesta za eksperimentisanje. Taj test vremena oblikovao je njegov besprekoran muzički ukus i potkovanost, koji prosto kipe na celom albumu Wake Up the Nation. I sve to bez po muke, bez nadobudnog držanja lekcija.

Ovaj album je nemoguće žanrovski odrediti. Weller je ovde uključio valjda svaki muzički pravac kojeg se ikad dotakao tokom karijere, ponekad i u istoj pesmi.

Osim pevljivih pop bombonica kakve su pomenuta otvarajuća Moonshine, naslovna Wake Up the Nation ili sing-along himna Find the Torch, Burn the Plans, ovde su i blaxploitation Aim High (moj neočekivani favorit na celom albumu), disco a la Blondie (Up the Dosage), soul (No Tears to Cry), čisti rock’n’roll (Grasp and Still Conect i zanosna zatvarajuća Two Fat Ladies)...

Najluđa pesma je svakako Trees, uvrnuti mozaik od nekoliko delova koji u nešto više od četiri minuta sadrži dovoljno materijala za celu jednu ploču nekog autora ili benda. Negde sam pročitao da je ta pesma navodno posvećena Wellerovom nedavno preminulom ocu, ali ja vam ne bih znao reći gde se to vidi. Kako, recimo, u takvu ideju uklopiti stih: „Once I was a man, my cock as hard as wood“?

Napisao je Weller i bolje stihove od ovog (poslušajte No Tears to Cry), ali rekao bih da baš on otkriva jednu od glavnih osobina albuma. Paul Weller ima već 52 godine, a muzika još uvek mladalački kipti u njegovim venama i nema nameru da ga napusti. Jedina stvar koja je sada tvrda kao drvo je dakle njegova namera da svima pokaže da su se oni koji su ga otpisali grdno prevarili.

Za razliku od starijih kolega, Roberta Planta i Boba Dylana, koji su poslednjih godina doživeli preporod praveći muziku uslovno rečeno prikladniju svojim godinama (mudrost se tu nameće kao ključna reč), Paul Weller snima album pun gotovo tinejdžerske energičnosti. Tu se uklapa i njegova simpatična ali i malčice smešna MySpace frizurica...

A Weller je već rekao šta ima o MySpaceu i Facebooku. Time se bavi i na albumu, pa tako u jednoj pesmi kaže „Get your face out the Facebook, and turn off the phone“. Međutim, kao i u slučaju njegove izjave, ne bi ovaj govor mržnje prema društvenim mrežama poput „the Facebooka“ trebalo shvatiti kao gunđanje čiče kojeg je pregazilo vreme.

Naime, Weller je taj koji gazi vreme. Kao i toliko puta do sada u karijeri, on još jednom pomera granice pop muzike, praveći jedan od albuma karijere i svakako jedno od najboljih izdanja u dosadašnjem toku godine. A to vam kaže neko po čijem mišljenju je najbolju ploču prošle godine snimio Patterson Hood.

Ako ste ovaj album poput mene prvi put slušali hodajući gradom, verovatno vam se učinilo da je šetnja trajala mnogo kraće nego što zaista jeste. Možda zbog psihodeličnosti nekih momenata (Andromeda, She Speaks), ali u trenutku kada je na red došla pesma Fast Car/Slow Traffic ja sam hodao neraskopanom stranom Bulevara i dao bih se zakleti da je u tom času pored mene u skokovima protutnjao baš gospodin Weller, lak kao perce.

Srešćemo se mi u budućnosti, rekao bi jedan drugi vizionar.

Povezano:

• Antizvezde i mangupske fore, dnevnik Exita '08 (2009)
• 22 Dreams, recenzija albuma (2008)
• Catch a Flame, recenzija albuma (2006)
• As Is Now, recenzija albuma (2006)
• Tata plaća sve račune, Ritam arhiva (1993)

Audio:

• MySpace