Hrvatska americana? Zvuči šašavo, ali deluje
Riječki bend My Buddy Moose postoji od 2004. godine, i upravo je punokrvna americana njihova priča. Bez zadrške, bez kalkulacija, ali i bez gubljenja mere, oni sviraju muziku koju lako možete da čujete u birtijama i mračnim klubovima svih onih mitskih mesta Americane o kojima ste samo slušali u pesmama Lucinde Williams i Stevea Earlea, poput Baton Ruža, Lejk Čarlsa, Tupela, Helene...
A nastala je u Rijeci, gradu u kojem, izgleda, svaka forma pop muzike hvata pelcer kao da je baš tu nikla.
Poput kolega iz američkih bendova na koje se očigledno ugledaju (Jayhawks, Uncle Tupelo i Giant Sand pre svih), i momci iz MBM odrasli su uz Stoogese, sazreli uz Toma Pettyja i dodirnuli zvezde uz Grama Parsonsa i njegovu kosmičku američku muziku, formu koja objedinjuje country, rock’n’roll, soul i sve ono što im je golim zvukom ikad zagolicalo dijafragmu.
Zato sve ovo zvuči tako dobro i ubedljivo: ovo je njihova muzika jednako koliko i bilo kog američkog punk klinca kome nije neophodno objašnjenje Jacka Whitea da bi u jednom trenutku sam shvatio zašto je Loretta Lynn vrhunska rock’n’roll heroina.
Ono što My Bloody Moose izdvaja iz grupe regionalnih bendova sličnog usmerenja jeste to što oni fanovsku fascinaciju nekim muzičarima itekako imaju čime da podrže, zahvaljujući sviračkom umeću i spisateljskom talentu frontmena Luke Benčića.
To pokazuje lakoća kojom odišu pesme Finally (jedno od lepših otvaranja jednog albuma „s ovih prostora“ koje sam skoro čuo), Something to Cry About i Tonight. Može neko da se trudi da zvuči ovako opuštano i svoj na svome koliko hoće ako iza toga ne stoji gola nadarenost.
Prepoznali su to i gosti na ovom albumu, ni manje ni više nego Chris Eckman iz Walkaboutsa i Howe Gelb (Giant Sand).
Kao i svi najbolji americana bendovi i My Buddy Moose pokazuju zube tamo gde treba, čisto da ne bi ispalo da su neki kilavi country sentimentalci, nego da njihovim venama i dalje teče punkerska vrela krv, spremna da proključa na koncertima kakve priređuju Marah recimo.
Takve su pesme Alone, Drunk i Dance, dok teks-meks temom Las Nubes Peligrosas pokazuju da život u gradu u kojem su se ukrštali uticaji austrougarske, italijanske i južnoslovenske kulture pokazuje da im nije strana ni estetika Calexica. Kao ni smisao za humor.
Kada odslušate i poslednju pesmu na albumu, I Don’t Care, jasno vam je da je My Buddy Moose jedan veoma ozbiljan i zreo bend kojem ostaje još malo lickanja engleskog („Feeling se ne izgovara kao filling, a pathetic ne znači patetičan“, dodao bi Ivan Klajn) da postanu izuzetni.
A njihova uloga već se može smatrati dragocenom, jer se konačno pojavio neko dovoljno kompetentan, talentovan i hrabar da pokaže da dobar country rock mogu da sviraju i tako 'egzotični' narodi kakvi su ovi naši balkanski.
Audio:
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari