Introspektivna je tuga pregolema

Naslov originala: Life During Wartime
Scenario: Todd Solondz
Uloge: Shirley Henderson, Allison Janney, Ally Sheedy, Paul Reubens, Ciaran Hinds, Michael Lerner
Žanr: histerično-realistična komedija
Trajanje: 98 minuta
Proizvodnja: SAD, 2009.

Nezvanično krunisani kralj celuloidne ispostave histeričnog realizma Todd Solondz, nakon pet godina od Palindorma, ima novi film. Kako smo preživeli rat u neku ruku nastavlja priču predočenu u njegovom najčuvenijem rediteljskom radu – Sreći, a selektor minulog FEST-a je otišao i korak dalje, te je ovo ostvarenje predstavio kao „aktivni nastavak“(!!!) Sreće. Zapravo, Solondz ovde pravi jasnu autoreferencu, te u temelj svog novog filma postavlja kao sublimat dva svoja prethodna (ključna) ostvarenja – Sreće i Palindroma.

Iz prvog preuzima sve važne likove, a iz drugog začkoljicu da različiti glumci tumače iste likove. Tako je čitava glumačka postava (svakako kao deo višeg koncepta, a ne odraz Solondzove nemogućnosti da još jednom sazove stari zbor radnih/jadnih ljudi) promenjena, i na mesto Jane Adams, Cynthije Stevenson i Lare Flynn Boyle dovedene su ništa manje nadahnjujuće Shirley Henderson, Allison Janney i Ally Sheedy. Deset godina kasnije tri junakinje i dalje biju ljuti boj sa svojim neurozama i htenjima, ali ni šire društvene okolnosti se nisu, barem na prvi pogled, bitnije promenile. Američka vladajuća vrhuška je u Iraku i Avganistanu pronašla novo bojište, ne ostavljajući plebesu mnogo izbora, no da i sami krenu u potragu za novim frontovima i u bespoštedni rat na ličnom planu.

Ovde se Solondz nanovo nadovezuje na tradiciju histeričnog realizma, isprva poznatog kao novi književni termin čije su aktuelne perjanice Jonathan Franzen (Korekcije), Augasten Burroughs (Trčanje sa makazama), Zadie Smith (Beli zubi) i Junot Diaz (Kratak i čudesan život Oskara Vaa). U ovim delima sve pršti od neuroza, porodičnih drama, ironije, grlene društvene kritike i, naravno, histerije i realizma.

Život piše romane, neki od njih uđu i u lektiru; ipak Solondz se drži filma, i to na polju na kom već duže vreme postiže zavidne rezultate. U tom smislu, Kako smo preživeli rat predstavlja prirodnu sponu sa osnovnim karakteristikama njegovog dosadašnjeg opusa. Počelo je sa Dobrodošli u kuću lutaka, skromnom, ali rečitom pričom o mukama odrastanja onih osobenijih u paklu srednjestaleške žabokrečine. Potom je došao i prvi krupniji uspeh sa satirom na porodične teme, Sreća, koja će ostati prva filmska satira koja se bavi i baukom pedeofilije. U naredna dva ostvarenja, Pripovedanje i Palindromi, Solondz je dao oduška vlastitom porivu za istraživanjem novih narativnih tehnika i trikova.

Solondz i u slučaju najnovijeg filma pogađa u metu, njegova poenta je jasna, a cinizam i lakoća predočavanja naracije zadivljujući, i, što je najvažnije za svaku komediju – Kako smo preživeli rat je veoma duhovit film koji, uz sav čemer koji kulja sa ekrana, daje povod za glasan i srčan smeh. Solondzovi junaci ne mare za velike ideje, ni za urušavanje imperije čiji su podanici. Na fonu državnog intervencionizma na raznim meridijanima, oni biju svoje intimne bojeve, bez predaha, ali i bez nade za spas.

Otuda i rat (tačnije, wartime) u nazivu, a otud i superiorno duhovit i duboko potresan trenutak kada jedan od epizodista upitan da li ima devojku (a krcka već tridesete) odgovori da nema, jer je trenutno preokupiran gibanjima u Kini. Upravo taj trenutak je, čini se, žiža ove Solondzove rediteljske epizode – nisu nam potrebne velike ideje za velika razočaranja - one su tu tek kao puko rimovanje sa krajnje ličnim neuspesima i potresima.

Kako smo preživeli rat je uspelo delo sa punim pravom priznatog autora, ali se upravo pominjana autoreferentnost kao suština ovog koncepta, može označiti i kao njegova osnovna manjkavost. Solondzovo je pravo da još jednom zaroni u virove samodopadljive introspekcije, baš kao što je i pravo gledalaca da od dragog kreativca poželi i nešto novo. I eto finog povoda za još jednu partiju rata. Naravno, kako i dolikuje, drugim sredstvima.