A Kingdom for a Sparklehorse

Izgleda da ga je nekoliko SMS poruka gurnulo preko ivice. Policija je saopštila da je Mark Linkous 6. marta boravio kod dvoje prijatelja u Noksvilu u Tenesiju, da je tog dana dosta pio i da je nakon razmene nekoliko SMS poruka s nepoznatom osobom bio veoma uznemiren. Prijateljima je rekao da ide da se prošeta, a jedan svedok je izjavio da ga je video u nekoj uličici kako izvlači pušku i puca sebi u srce.

Tako je to izgledalo prema policijskom izveštaju, a kako je izgledalo iznutra? Ovo pitanje ima posebnu važnost, s obzirom na to da govorimo o čoveku koji nam je svojom muzikom dopuštao da gledamo pravo u tamnu noć njegove duše. Gde je svako mogao da prepozna deo sebe.

Zato je ona SMS poruka možda bila tek povod, ali razlog bi mogao da nasluti svako ko je malo pažljivije slušao Sparklehorse. Poput njegovog prijatelja Vica Chesnutta, i Mark Linkous je ranije u životu flertovao sa smrću, dok ove godine obojica nisu odlučili da je vreme da se flert prekine.

Iz današnje perspektive deluje gotovo neverovatno da neki bend može imati takav debitantski album kakav je Sparklehorseov Vivadixiesubmarinetransmissionplot (1995). Već je tada bilo jasno kakav je vanserijski talenat Linkous bio. Od uvodnog parafraziranja Shakespeareovog Richarda III („A kingdom for a horse!“) do punokrvnih pop pesama, bio je to potpuno zaokružen album koji otkriva ambicioznog i zrelog autora, spremnog da začepi usta svima koji pop muzici odriču pravo i mogućnost iskazivanja bitnih životnih istina.

„Ja muziku pišem da mi ne bi eksplodirala glava“, rekao je Linkous u jednom od poslednjih intervjua.

I da nije bilo jedinog hitića s tog albuma, radiofriendly bisera Some Day I Will Treat You Good, teško da bi šira publika ikad čula takva remek-delca introspektivnog popa kao što su otvarajuća Homecoming Queen, Most Beautiful Widow in Town, Heart of Darkness i Sad and Beautiful World.

U jednoj od najlepših i najpotresnijih pesama ikad napisanih u alternativnom rocku, Heart of Darkness, Linkous nam u manje od dva minuta pokazuje kako to izgleda kad se raj obnoć pretvori u pakao.

She laid her head
On my chest
As the sun burned
Down the west
There’s one thing we still got
This one last dance in this parking lot

Oh yeah, I, I got a heart of darkness

Then she woke up
Into the fire
And the flames kept
Dancing higher
Satan would laugh at her screams
Then she woke up from her dreams

Slično se uskoro desilo i samom Linkousu. Već s kakvim-takvim uspehom pesme Some Day..., koja se vrtela i na MTV-ju, došle su nevolje. Grupa je 1996. godine bila na turneji s Radioheadom kada se Linkous napio i u tom stanju u hotelskoj sobi u Londonu popio gomilu antidepresiva, zbog čega je pao u nesvest. Još veća nevolja je bila u tome što su mu tom prilikom noge ostale podvijene, i tako je ostao da leži punih 14 sati, a kada su ga podigli srce mu je stalo na sedam minuta. Nakon toga je šest meseci proveo u kolicima, a do kraja života je zbog te povrede nosio proteze na nogama.

Londonska trauma zauvek je obeležila njegov život i muziku, a već na sledećem albumu, Good Morning Spider (1999), gorki talog tog iskustva nalazio se u osnovi praktično svake pesme. Uz već prepoznatljivu mešavinu tihih i folky minijatura s jedne, i bučnih, haotičnih eskapada s druge strane, kvalitet ovog albuma dokazuje da Vivadixiesubmarinetransmissionplot nije bio nikakav eksces. Sick of Goodbyes, Happy Man¸ Maria’s Little Elbow... ritmične su i naizgled veselkaste pesme, ali ispod toga se krije nešto drugo.

Poetski najzanimljivija je verovatno Come On In, na kojoj se direktnije nego bilo kad pre i posle toga osvrnuo na svoj bliski susret sa smrću tokom onih sedam minuta bez pulsa. Koristeći staru dečju molitvu iz 18. veka, Linkous njenim već dovoljno jezivim stihovima dodaje svoje: „Now  in perfect peace I rest/ Now I lay me down to sleep/ In full salvation blest/ I pray my soul to keep/ For thy grace that keeps me still/ If I die before I wake/ Safe from every ill/ I pray my soul to take“.

Realno, muzika Sparklehorsea nikad neće biti pamćena ni po kakvoj ritmičnosti i veselju. Njegove pesme su mračne i atmosferične, poput šumovitih i maglovitih brda Linkousove rodne Virdžinije. To je i njegov lik na većini promotivnih fotki, gde stoji sam na nekakvoj lokalnoj džadi usred američke prašume.

I pored sveg bola koji Linkous na albumu Good Morning Spider nije mogao da sakrije, on je ipak bio svetlosnim godinama daleko od nekakvog jeftinog join-me-in-death gotičara. Svet jeste tužan ali je i divan, baš kao i rastopljujuća saosećajnost pesme Hey, Joe, koju je napisao i rado izvodio njegov drugar Daniel Johnston. Ko zna kakva muka stoji iza sudbina glavnih likova ove pesme, Joea, Jacka, Sida i Georgea, ali ako su čuli ovu pesmu sigurno im je bilo makar malo lakše. To je ona prijateljska ruka na ramenu baš u trenutku kad misliš da ćeš se raspasti na komade. „Hey Jack/ Get back/ Get yourself together/ C’mon c’mon.“

Teško je ne zapitati se gde je ta ruka bila za Marka Linkousa i Vica Chesnutta kad im je bila tako prokleto potrebna.

Na albumu It’s a Wonderful Life Sparklehorse je svoj zvuk doveo do savršenstva, u mnogo čemu nadmašujući tadašnje „takmace“ Flaming Lips i Mercury Rev. Sam Linkous je često govorio da je ovo jedina ploča Sparklehorsea kojom je u potpunosti zadovoljan, jer je na njoj konačno sve držao pod kontrolom. Ipak, stihovi su ovde malo hermetičniji nego ranije, a sva pažnja je bila usmerena na zvuk. Sve je na ovoj ploči dovedeno pod konac, uključujući i buku u razuzdanoj Piano Fire i indastrijalizovanoj Dog Door (maestralno gostovanje Toma Waitsa), ali i do perfekcije dovedenu melanholiju tema Applebed, Eyepennies (peva i glavna žena rock’n’rolla PJ Harvey), More Yellow Birds, Comfort Me i, iznad svega, Little Fat Baby (gošća Nina Persson)...

Posle tog albuma Mark Linkous je pao u depresiju koja je potrajala tri godine, tokom kojih nije snimio praktično nijednu novu pesmu. Uspevši nekako da se pokrene, 2006. godine objavljuje album Dreamt for Light Years in the Belly of a Mountain. Iako je muzički recept ostao isti (skladna mešavina buke i nežnih balada), ovde je već postao vidljiv trend u Linkousovom pisanju koji će na albumu Dark Night of the Soul biti doveden do kraja: svet možda i dalje jeste i lep i tužan, ali lepote je u njemu sve manje. Ona šuma je sada u plamenu, koji igra uz našu pesmu koju svira neko drugi, i to pogrešno (Getting It Wrong): „Set your woods on fire/ Hide up in the spires/ The flames kept dancing higher/ They're playing our song/ They’re getting it wrong“.

Mark Linkous je navodno planirao objavljivanje još jedne ploče Sparklehorsea, ali će sada kao njegovo poslednje izdanje ostati zabeležen projekat koji je ostvario zajedno s Danger Mouseom (Gnarls Barkley), Dark Night of the Soul. Teško da je prošle godine objavljen „zajebaniji“ album (uključujući i Horehound Dead Weathera),  jer ne usuđuje se svako da ploču nazove referirajući na sumnju u Boga i smisao postojanja, i to uz uz impresivan spisak gostiju kao što su: David Lynch, Julian Casablancas, Iggy Pop, Nina Persson, Vic Chesnutt, Wayne Coyne...

Upravo je Coyne otpevao ključnu pesmu na tom albumu, sa stihovima koji govore više od oproštajne poruke koju policija nije našla u onoj uličici u Noksvilu. Evo kako je te stihove protumačio Nenad Pejović u recenziji albuma objavljenoj na ovom sajtu: „’Bol/pretpostavljam da je to stvar čula/ali nekako/ti znaš da ga izbegneš/u mislima pucao sam u tebe i ubo te u srce’ – tako glase reči koje momentalno uvode u svet u kome snove zamenjuju košmari, bes i praznina, vrhovni izaslanici onih životnih kriza koje čine ključne kote naših života, neuporedivo više od neprestanih političko-finansijskih turbulencija.“

Marku Linkousu je bilo dosta košmara, besa i praznine. Sve je manje takvih autora u pop muzici i nije daleko dan kada ćemo nuditi kraljevstvo za bendove kakav je bio Sparklehorse. A Linkousu možemo samo da poručimo isto što i njegova familija na dan kada je pucao sebi u srce, kada su na kraju poruke na sajtu Sparklehorsea citirali njegovu pesmu Hey, Joe:

There’s a heaven and there’s a star for you.

Mark Linkous, 9. 9. 1962 – 6. 3. 2010