Colonia

Prethodno izdanje s natpisom A Camp iz 2001. godine nastalo kao posveta uzoru Mark Linkousu (Sparkelehorse), koji je album i producirao. Za novu solo avanturu Nina Persson kao nadahnuće navodi safari-putovanje po južnoj Africi.

Dok je prvenac počivao na jednostavnim folk i alt-country pesmama, Colonia pokazuje nešto veći apetit. U tome (uz često previše apstraktne stihove) leži i osnovni problem ove ploče – fokus dospeva u senku autorkine pretencioznosti.

Naprosto, namera da se učini naklon svakom nadahnuću tokom ovih sedam godina više je nego očigledna. Između dva poduhvata matičnog benda (podsetimo da je Long Gone Before Daylight sniman nekoliko puta iznova) Nina nije čekala, već je vreme provodila slušajući, otkrivajući, promišljajući, upijajući i prilagođavajući, a sada je osetila potrebu da to podeli s plebsom. Tu nastaje problem - jedno „hvala“ sustiže drugo, a autori ne uspevaju da uspostave ravnotežu između nagomilanih uticaja, i neminovno kao prva žrtva pada nužna usredsređenost.

To naravno ne znači da Coloniji nedostaje valjanih trenutaka. Već uvodna The Crowning, nabaždarena na pompezne chamber-pop note uz razmahanost tipičnu za onovremenske valcere, predstavlja dovoljno upečatljivo otvaranje za ovo izdanje. A lako se moglo naći i na meniju koji uporno nudi Rufus Wainwright (Rufus W. će izroniti kao nadahnuće i destak minuta kasnije, u diskretnijoj Love Has Left the Room).

Naredna Stronger Than Jesus izvedena je u jednostavnom alt-country modusu s naglašenom gradacijom u refrenu i bez mnogo mudrovanja i produkcijske nadogradnje (produkciju ovog puta potpisuju sama Perssonova, njen muž Nathan Larson i Niclas Frisk), te ne čudi što je brzopotezno prepoznata kao uspešan radijski hit i preporuka za čitav album. Sledeća kota je Bear on the Beach, koja do poslednjeg tona počiva na krhkosti i treperavosti, u trenu prepoznatljive kao tipičan Eeels zvuk.

Sledi predah uz nashvillski bluegrass country u duetu sa zemljakom Nikolai Dungerom Golden Teeth and Silver Medals, a potom i omaž devojačkim grupama koje su carovale 60-ih godina prošlog veka u numerama Here are Many Wild Animals i My America, koje su pomalo izlišno razgrađene već kod prve pojave refrena, kanda u strahu da se ne sklizne u vode koje su već zaposele dame iz The Pippettes i The Puppini Sisters.

Stronger Than Jesus

U slučajevima Chinatown i I Signed The Line (o tegobama bračnog života/ bivanja u emocionalnom množinskom stanju), a u velikoj meri i u ponajboljem trenutku albuma It’s Not Easy to Be Human Perssonova zastaje da se pokloni senima sada već uveliko zaboravljene tužnooke dive Laure Nyro, koja svojim zanosnim i ganutljivim jazziranim country soulom predstavlja i najprirodniju Nininu inspiraciju. Krivudavo putovanje po džombastom putu i s puno odmorišta završava se kako i priliči – autoreferentnom posvetom – savršeno odmerenom i uobličenom pesmom The Weed Got There First, u kojoj autorki pripomaže Mark Linkous, saborac iz prethodne A Camp misije.

Problem ovog sasvim pristojnog i slušljivog izdanja nije obilje uticaja i referenci, već ambivalentnost u postavci koja albumu ne dopušta da uspostavi ravnotežu i pronađe nasušno potreban fokus, koji bi učinio da ovo delo ipak ne ostavlja utisak the best of kompilacije tuđih radova. Ma koliko ta kompilacija pružala osnova za višestruki slušalački užitak.

Povezano:

• Super Extra Gravity, recenzija albuma (2005)

Audio:

• A Camp MySpace