Préliminaires

Nije teško zamisliti Beavisa i Butt-heada kao slušaju novi album Iggyja Popa, i kako Butt-head već nakon nekoliko prvih tonova kaže: „Dude, what is this?“ Slično su onomad komentarisali njanjav početak pesme Creep Radioheada: „Don’t worry, Butt-head, it gets cool in a minute“. Iz ugla omiljenih heavy metal zamlata, novi album Iggyja Popa ne postaje cool ni nakon dužeg slušanja, jer na novoj ploči Iggy goes jazz.

Album je nastao kao soundtrack za dokumentarac o knjizi enfant terriblea francuske književnosti Michela Houellebecqa Mogućnost ostrva. Iggyja je ta mračna i sasvim mizantropska knjiga nadahnula da snimi ceo novi album, kojim je, u muzičkom smislu, najavio svoje okretanje zvuku Nju Orleansa.

„U jednom trenutku mi se smučilo da slušam idiotske smarače koje na gitarama prangijaju smeće od muzike“, rekao je tada Iggy, ne bez autoironije.
Rezultat je jedna prilično iščašena i zanimljiva kolekcija pesama koje nekome mogu da zvuče kao sve samo ne Iggy Pop. Ima tu i jazza i elektronike (Party Time) i spoken-word ispovesti (A Machine for Loving, lični favorit na albumu), pa i žličica rokajućeg Iggyja (Nice to be Dead), a sve to otpevano šmirgl-glasom iskusnog čoveka za kojeg ne biste nikad rekli da može da stane u onako tesne farmerke.

Da ne bi bilo zabune, nije ovo nikakva jazz ploča „per sei“ (kako bi Iggy verovatno rekao na svom potpuno užasnom delbojevskom francuskom u pesmi Les Feuilles Mortes). On ovde jeste nekako džezerski opušten i ta atmosfera jeste dominantna na celom albumu, ali u suštini mnogo više podseća na Sergea Gainsbourga ili Leonarda Cohena s albuma I’m Your Man.

S druge strane, neizbežno je poređenje i s Dylanom, koji je takođe novi album snimio u velikoj meri pod uticajem njuorleanskog zvuka. Zanimljiva okolnost je i to da su obojica nove ploče objavili nakon narudžbina koje su dobili od francuskih filmadžija – u Dylanovom slučaju to je bio Olivier Dahan, reditelj filma La Vie en Rose, biografije Édith Piaf (koja je pak na redovnom repertoaru imala Les Feuilles Mortes).

Teško da je Iggy Pop ikada mogao pomisliti da će se naći u takvom društvu, ali ispostavilo se da on teret starosti i zrelosti nosi sasvim dobro, s taman dovoljnom količinom humora koji je u ovom slučaju neizbežan. Mislim, svako ko je koliko lani gledao njegovo imitiranje koitusa sa pojačalom na Jelen pivo festivalu na Tašmajdanu pomisliće da je ceo ovaj album zapravo jedna prilično uspešna zajebancija...

Za razliku njegove prethodne ekskurzije na sličan teren, na solo albumu Avenue B (1999), slika Iggyja kao starinskog kul mudraca ovde deluje mnogo uverljivije. Prosto, vreme čini svoje: nema ničeg logičnijeg za nekog ko je kao klinac urlao "I Wanna be Your Dog" nego da kao matorac peva: „What is a dog but a machine for loving?“

Možda je baš o tome kontemplirao dok se na Tašu družio s pojačalom...

Poseban ton albumu Préliminaires daje okolnost da je objavljen samo nekoliko meseci nakon smrti gitariste Stoogesa Rona Ashetona. Ironijom sudbine, najstudžijskija pesma na albumu zove se Nice to be Dead.

Sve to me je podsetilo na intervju koji sam radio s Dadom Topićem povodom njegovog nastupa s Big bendom RTS-a, kada je Topić (inače samo dve godine mlađi od Jamesa Osterberga, ali jednako zategnut i mišićav) rekao da razmišlja o tome da postane jazz muzičar.

„U rocku se mnogo toga nadoknađuje glasnoćom, a ovde vidiš kako muzičari love taj 'feeling': kad su tihi, svi su jednako tihi, kad grunu, svi jednako grunu“, rekao je Dado. „Sviranje s njima stvara jedan fini osećaj neke sigurnosti. To čoveku može lako da se dopadne. Oni raspoznaju sazvučja, znaš: bariton i alt saks, ritam sekcija... To je jednostavno bliže definiciji te neke totalne mjuze, znaš... Kad sve ima svoju ulogu. Stara škola, stara tradicija.“

Mislim da bi Iggy potpisao svaku Dadinu reč.

Ako se izuzme nekoliko potpunih promašaja (Party Time, Sais Que Tu Sais i gotovo identična She’s a Business), Préliminaires je jedna veoma prijatna i slušljiva ploča za tmurne dane, espresso na stolu i Parižan(k)e koje promiču pored... Eto, takva su vremena došla da je to danas Iggy Pop, a ne neki njegov klon iz Houellebecqove Mogućnosti ostrva.

Kome smeta, eno mu idiotskih smarača koji na gitarama prangijaju smeće od muzike, rekao bi Iggy.

Povezano:

Žeđ za životom, Ritam arhiva (1990)

Audio:

• MySpace