Sanja li hipnotisano pile električni orgazam?

Električni orgazam ove godine proslavlja tri decenije postojanja, kao jedini preživeli bend od velike trojke beogradskog novog talasa, koji su činili sa Šarlom akrobatom i Idolima, saučesnicima u “zločinu” zvanom Paket aranžman (1981).

Uprkos, čini se, nikad povoljnoj klimi za rock muziku na ovim prostorima, bend koji predvodi Srđan Gojković Gile postao je veliko ime ex-yu rokenrola, svirajući izuzetno raznoliku muziku, počev sa pank-novotalasno orijentisanim debi albumom Električni orgazam (1981).

Odlazak suosnivača, klavijaturiste Ljubomira Đukića-Ljube (1984), označio je i kraj prve faze, ali su potom Gojković i bubnjar Goran Čavajda-Čavke (1992-1997), uz gitaristu Branislava Petrovića Bananu i basistu Zorana Radomirovića-Švabu, objavili jedan od najboljih domaćih povratničkih albuma, Distorziju (1986), i podjednako sjajan živi album Braćo i sestre (1987).

Orgazam postaje neprikosnovena mejnstrim činjenica hitom Igra rokenrol cela Jugoslavija (1988). Na albumima Seks, droga,nasilje i strah/Balkan horor rok (1992) i Zašto da ne! (1994) provejavalo je sivilo vremena u kom su pesme nastajale. Poslednji album Harmonajzer izašao je 2002, a početkom godine je bend saopštio da završava snimanje novog albuma, koji planira da objavi na proleće.

U razgovoru za Popboks Gile govori o 30 godina postojanja benda i novom albumu koji će se zvati To što vidiš to i jeste. Najpre smo ga zamolili da se priseti sudbonosnog 11. januara 1980. godine, kada je u beogradskoj kafani Mornar, sa Đukićem i gitaristom Ljubomirom Jovanovićem došao do otkačene ideje da izmisle Električni orgazam, jednokratnu predgrupu za koncert sopstvenog benda Hipnotisano pile.

Gile: Nije to bila ideja da pravimo nešto što će potrajati duže od jednog koncerta. Posle smo ukapirali da je obrnuto, da je Električni orgazam naš glavni bend, a da se Hipnotisano pile raspada. Nije ništa upućivalo da će to biti nešto važno, pogotovo ne te prve večeri kada nismo imali ništa osim imena.

POPBOKS: Kako ti sve to izgleda posle 30 godina?

Gile: To je stvarno skoro ceo život. Jako dug period je 30 godina i zaista je bilo raznih uspona i padova. Meni je fascinantno da je bilo čak i perioda gde smo mi možda i bili na granici da raspustimo bend, ali kao da bend nije sam dozvoljavao takvu situaciju. Kada dođeš do najnižeg trenutka u karijeri i postojanja benda, kojih je bilo za ovih 30 godina u više navrata, onda se posle toga opet nešto desi pozitivno, što ti da snagu i opet neku volju da nastaviš dalje. Meni je neverovatno da je neki bend koji je zamišljen od danas do sutra napunio 30 godina. A to je duboka zrelost. Kada čovek ima 30 godina, on je već uveliko formirana ličnost, a kamo li bend koji svira rokenrol i to još na ovim prostorima, u Beogradu i Srbiji. Naročito što Orgazam nije bio taj neki mejnstrim tip benda, već smo uvek išli manje više uz neku andergraund priču.

Ali u jednom trenutku ste ipak postali mejnstrim bend.

Jeste, bilo je trenutaka kad smo se približavali tome, ali je uvek u stvari bio pokušaj da mi navučemo publiku da mejnstrim postane to što mi sviramo, a ne da se mi prilagodimo mejnstrimu. Možda smo negde tamo krajem 80-ih bili najbliže tom nekom trenutku - kad je bend imao najveću popularnost, kad je svirao u halama i stadionima. 

Kada si shvatio da ste postali veliki bend?

To je možda bio trenutak kad smo svirali Tašmajdan u Beogradu '88. To je bio jedan od tih prvih naših velikih koncerata. U prvoj polovini 80-ih smo svirali prostore do 1.000 ljudi i retko preko toga. Tu negde '88. kako se pojavila Distorzija i Letim sanjam dišem, to je bio trenutak najvećeg približavanja mejnstrmu, ali u smislu da je to što mi sviramo postalo prihvatljivo za ljude tek posle određenog broja godina.

Malo je paradoksalno da ste potom praktično zamrzli rad.

Uspeh je jedna od najvećih opasnosti u karijeri jednog benda pošto smo mi tih godina, posle Distorzije i Letim sanjam dišem konačno postigli uspeh, da smo mogli profesionalno konačno da živimo od muzike, ali smo onda počeli možda previše da sviramo i u jednom trenutku smo osetili užasno zasićenje. Bili smo klinci i nismo još znali mnoge stvari, tako da je uspeh pretio da nas ubije. Bend je krajem '88. bio na granici raspada. Onda je Čavke rekao da hoće da ide na godinu dana u Australiju što sam ja iskoristio da sve stavimo na stend baj, dok se Čavke ne vrati. Bio je to period kad smo svi radili druge projekte. Ja sam radio muziku za decu sa Vladom Divljanom, svoj solo album, filmsku muziku... zapravo je bila neophodna pauza da bi posle Čavketovog povratka iz Australije uspeli da krenemo sa novim poletom.

Ponovo krećete ali turobnih 90-ih, upravo kad mnogi odustaju od muzike.

Čavke je došao u leto '91. ali prvi koncerti su bili negde početkom '92. Nismo pratili politička dešavanja nego ritam sopstvenih života, a to nas je dovelo do odluke o ponovnom okupljanju benda i pisanju novih pesama. U suštini nisam video nikavu drugu opciju sve ovo vreme jer su meni muzika i život ista stvar. A ne mogu da odustanem od života. Dakle, nije bila opcija da prestanem to da radimo i odem negde, kao što su neki od mojih prijatelja otišli u inostranstvo i bavili se nekim totalno drugim stvarima...

Na proleće bi trebao da se pojavi vaš novi album, prvi studijski u osam godina. Reci nam malo više o tome kako je nastao?

Jako dugo snimamo album. Ovo je verovatno najduži rad na nekom albumu Orgazma. U januaru '06. smo krenuli. Ali kada kažem radimo, to ne znači da ga radimo svaki dan. Tu postoje velike pauze od po više meseci. Razlog je verovatno što smo prvi put uspeli da napravimo neku vrstu svog studija i da radimo u prostoru u kom vežbamo. Ima to dobrih i loših strana. Dobro je da imaš neku dozu opuštenosti, a loše što si nekad baš previše opušten, pa stvari traju duže nego što bi trebalo. Ali ko zna zašto je to dobro. Uz to nije isto kad radiš album u 30. godini postojanja i u prvoj. Jednostavno se trudimo da bude neki razlog da taj album postoji, da napravimo nešto novo i drugačije što do sada nismo uradili. Mislim da smo to i postigli. Album je snimljen, došli smo do remiksa i nadam se da bi trebalo da se pojavi na proleće.

Zanimljivo je da će to biti prvi studijski album sa Ljubom još od kada je otišao iz benda 1984. godine.

Mislim da će biti bitno drugačiji album od svih albuma Orgazma do sada. Pre svega zbog Ljubinog povratka i činjenice da smo se, pre nego što smo krenuli, dogovorili da ga radimo zajedno Ljuba, Banana i ja, da sva trojica budemo autori muzike, osim tekstova koje ću potpisati naravno ja. Muzički deo smo radili na način da ništa nisam donosio od kuće, što je do sada bio način rada, nego smo se nalazili i iz nekog džemovanja pravili stvari. Album će sigurno biti drugačiji. Pomešale su se prva faza benda, u kojoj su Ljubine klavijature bile dominantne, i ovoga što je došlo posle Distorzije, kad je Banana bio glavni. Njih dvojica su napravili novi spoj i kvalitet koji bend do sada nije imao.

Uporedo sa vašim rođendanom, ove godine se obeležava i tri decenije beogradskog novog talasa, u kom ste ključnu ulogu imali sa Šarlom akrobatom i Idolima. Nedavno si na jednoj tribini tim povodom u SKC-u rekao da nisi nostalgičan.

Nisam. Mislim da je nostalgija štetna stvar, kao nekakav kamen oko vrata, ništa pametno i produktivno iz toga ne može da izađe. Uglavnom se klonim nostalgije, gledam napred i živim u sadašnjem trenutku.

Novi talas se danas stavlja na pijedestal kao možda najznačajnija stvar u istoriji jugoslovenskog rokenrola.

Mislim da bez konkurencije jeste! U Jugoslaviji je to bio najkreativniji period. Od '79. do u vrh glave '82. godine... Možda i manje, do kraja '81. godine? Kad me ljudi pitaju zašto je tako kratko trajao, ne znam da im dam odgovor. Bio je to specifičan trenutak u vremenu i prostoru i mi smo se jednostavno našli u pravom trenutku na pravom mestu. Nema velike mudrosti oko toga. Mislim da je novi talas ispunio očekivanja. Bilo je i suludo očekivati da će trajati duže. Svi umetnički pokreti traju jako kratko. Bitno da je pomerio neke stvari. Neko može biti i razočaran efektima svega toga, ali to možemo reći za bilo koji pokret u rokenrolu.

Kako vidiš budućnost roka na ovim prostorima?

Definitivno je da se pojavom interneta sve bitno menja. Mislim da će doći do trenutka kada diskografske kuće neće postojati i kada će bendovi direktno komunicirati sa fanovima. Nemam veliki problem sa tim, jer Električni orgazam nikad zapravo nije ni živeo od prodaje ploča. Nama su u stvari albumi manje više uvek bili razlog da možemo da odsviramo sledeću turneju. Tako da, zahvaljujući internetu mnogo više ljudi može da ima pristup novim pesmama. To je budućnost rokenrola. Na internetu.

Povezano:

• New Wave, recenzija (2007)
• Spontana praksa bezobrazluka, intervju (2007)
• Breskve u teškom sirupu Vol.1, Gile i Jovac o ranim snimcima benda (2007)
• Tek se osluškujemo, intervju sa Ljubom Đukićem