Recept za porodicu

Originalni naslov: Away We Go
Scenario: Dave Eggers, Vendela Vida
Uloge: John Krasinski, Maya Rudolph, Jeff Daniels, Carmen Ejogo, Jim Gaffigan, Maggie Gyllenhaal, Josh Hamilton, Allison Janney, Melanie Lynskey, Chris Messina, Catherine O'Hara, Paul Schneider
Žanr: Komedija/Drama
Trajanje: 98 minuta
Proizvodnja: USA, 2009.

Ako ste pomislili da vam je već dosta filmova i serija o tridesetogodišnjacima zaglavljenim u prelaznoj fazi između koledža i porodice, ovaj film će vas možda navesti da promenite mišljenje.

Burt (Krasinski) i Verona (Rudolph) nisu baš izabrali takvo bivstvovanje. Pre su u njega skliznuli usled nerazmišljanja i neprekidnog odlaganja važnih odluka. Veronina trudnoća će ih grubo munuti u rebra i podsetiti da je možda vreme da „sviju gnezdo“ na nekom boljem mestu od ledenog stana sa kartonskim prozorima u kome trenutno (verovatno večito privremeno) žive. Suočeni sa ovim neočekivanim obrtom, a pošto se oboje bave poslovima koji ih ne vezuju za mesto u kom žive, oni kreću u potragu za domom.

Tačnije rečeno, oni traže model porodice koji bi mogli da iskopiraju. Pošto su Veronini roditelji davno preminuli, a Burtovi u svom penzionerskom sebičluku ne pružaju baš sjajan uzor, Burt i Verona pokušavaju da nađu neki bolji. Njihovi prijatelji i rođaci, od kojih žele da pokupe taj pelcer, se kreću od grotesknih karikatura (Janney kao emotivno distancirana, alkoholisana gospođa iz predgrađa, Gyllenhaal kao New Age-koledž komunista-HC feministkinja) do dirljivih skica bolno nesavršenih, ali ipak nekim čudom funkcionalnih zajednica. Mendes vrši zajedljivu disekciju porodice 21. veka kao poprilično mutirane ćelije društva, ali tome istovremeno kontrastira optimizam i veru u ljubav, koje otelovljuju glavni likovi.

Suočeni sa nizom iskrivljenih porodičnih slika, Burt i Verona će naučiti da malo više cene svoj slobodni život, svoju neočekivanu bebu i jedno drugo, iako je njihova međusobna privrženost od samog početka izvan svake sumnje. Odgovor na zagonetku koju pokušavaju da reše im je, naravno, sve vreme ispred nosa, ali kako to često i u stvarnom životu biva, i ovde je put do odgovora bitniji od njega samog.

Ono čime Savršen dom ultimativno razoružava nije ni briljantno oštroumni sarkastični scenario Eggersa i Vidae, niti kristalno jasna „moralna pouka“. Njegova prava vrlina je simpatična nepretencioznost i suptilna virtuoznost koja isijava iz svakog kadra, a naročito iz odličnih izvedbi dvoje glavnih glumaca. Savršen dom nije jedan od onih „velikih“ filmova, on neće promeniti svet, ali će zato svakom ko ga pažljivo pogleda, a naročito ljudima koji su na sličnoj životnoj raskrsnici, pružiti novi, nadajmo se vedriji pogled na stvarnost.