Četiri decenije nakon Bowiejevog muzičkog istraživanja svemira njegov sin, britanski režiser Duncan Jones, pozabavio se ovom temom u svom dugometražnom prvencu Moon
Naslov originala: Moon
Scenario: Duncan Jones, Nathan Parker
Uloge: Sam Rockwell, Kevin Spacey, Dominique McElligott
Žanr: drama, misterija, naučna fantastika
Trajanje: 97 minuta
Proizvodnja: Velika Britanija, 2009.
Za samo 33 dana i 5 miliona dolara Jones je napravio svoju viziju bliske budućnosti: energetska kriza na Zemlji razrešena je pomoću gasa koji se iskopava na Mesecu. Astronaut Sam Bell (Sam Rockwell samostalno rukovodi ovom operacijom u svemirskoj postaji na tamnoj strani Zemljinog satelita, krckajući poslednje dane do isteka trogodišnjeg ugovora sa kompanijom Lunar Corp. Njegovo jedino društvo je Gerty (zvonki glas Kevina Spaceyja), nekakva staromodnija verzija Kubrickovog HAL-a.
Nalazeći inspiraciju u naučnofantastičnim filmovima iz 70-ih godina (scena zalivanja cveća je očigledan omaž Trumbullovom Silent Running) i, naravno, Odiseji (enterijer svemirske stanice, kompjuter koji govori, izlet van stanice radi uklanjanja kvara), Jones stvara monotonu atmosferu kojom dominiraju teskobna osećanja izolacije, usamljenosti i čežnje za voljenim bićima i ljudskim kontaktom.
U momentu kada je gledalac već potpuno omamljen Samovom beskrajno dosadnom dnevnom rutinom u ritmu klavirskog arpeđa (strahujući da pred sobom ima nekakvu šuplju kopiju Odiseje) režiser u radnju uvodi obrt – pojavu tajanstvenog stranca koji neverovatno liči na Sama (takođe u tumačenju Rockwella). Atmosfera se menja za 180°, ali, i dalje sporijim, Mesečevim tempom. Monotoniju zamenjuju paranoja, rastuća panika i osećanje neposredne opasnosti, dok se sve ne rasplete uz zvuk ispaljivanja svemirske kapsule u vakuum.
Imajući na umu da je film manje-više a one man show, Jones je ulogu Sama Bella pisao specijalno za Rockwella, koji osvaja od prve scene, a u portretisanju dva lika koja su ista, a opet, potpuno drugačija, naprosto obara s nogu. Oni su kao slike „pre i posle“, samo, u ovom slučaju, pre i posle 3 godine samoće, sa svim propratnim elementima fizičkog i psihičkog propadanja. Prisustvo dvojnika je i sa tehničke strane besprekorno: oni razgovaraju, kreću se u istom prostoru, i čak dodiruju jedan drugog (pa je Moon, u tom smislu, pomerio granice, svrgnuvši s trona npr. Adaptaciju).
Jonesu bi se mogla zameriti banalnost razrešenja misterije i konačnog raspleta, čime se film opasno približava nekakvoj SF verziji Međunarodne zavere i sličnih.
Međutim, režiser momenat razrešenja korporativne afere ostavlja u pozadini (izostavljajući zamorno moralisanje), i služi se raspletom kako bi potpuno ogolio svog junaka, intenzivirajući, tako, pitanja identiteta i smisla. Lišavajući Sama Bella čak i uspomena, ali ne i osećanja i nade, namenjuje mu repliku na koju jedna mašina nema odgovora: „Nismo mi programi, već ljudska bića“.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari