Na jednoj strani – maestralni i nadahnuti umetnici, a na drugoj – Odeon koga verovatno samo još optimizam vlasnika drži u kakvom-takvom životu, uz uobičajene improvizacije organizatora
Mesto: Bioskop Odeon, Beograd
Vreme: Subota, 12. decembar 2009.
Nouvelle Vague u Srbiji imaju verne poklonike, a koncept koji restauratori francuske šansone zastupaju, misleće među ljubiteljima je bar jednom doveo u dubiozu – da li sa radošću i odobravanjem reagujemo na način pakovanja poznatih nota ili ta reakcija dolazi usled pukog prepoznavanja nota koje su sada mahom deo kolektivnog pamćenja? Stoga su Nouvelle Vague dragoceni i kao vrhunski prepakivači tuđih divota i kao promeri artističkog mimetizma primerenog novom milenjumu.
Velika nepoznanica u vezi sa ovodecembarskim nastupima dragih gostiju bio je prostor – napušteni bioskop Odeon. Prostor koji do sad ne samo da nije bio korišćen u koncertne svrhe, već dugo predstavlja zdravstveno-sanitarni hazard i potencijalni izvor zaraze, u samom srcu prestonice.
Optimističniji vlasnici ulaznica za subotnji nastup NV-a su se, sigurno ničim izazvani nadali da će nekadašnji bioskop biti uprizoren. Naravno da se to nije dogodilo, mada, ruku na srce, onaj raspad se kanda da rešiti samo napalmom ili nečim što ima sličan učinak (ipak, valja pomenuti bizaran detalj – hol bioskopa je i dalje temeljno pokriven posterima i reklamnim panoima sa bajatim filmskim ostvarenjima koje ni sami autori ne žele da pamte).
Nakon pravog terora - smrzavanja ispred Odeona i uskog grla na ulazu - publici je omogućen ulaz u postapokaliptično zdanje. Brzim skenom bilo je lako utvrditi profil publike: indie melanholici, izvestan broj zalutalih korporativaca u precenjenoj trikotaži i nekolicina palih TV zvezda. Lični favoriti – grupa dama u srednjim godinama koje su se bodrile unučićima. U samoj sali – očekivano besmislano šetanje publike tokom nastupa, glasni razgovori i udarničko divanisanje kao odgovor na sugerisanu zabranu.
Posle sveukupnog kašnjenja od 66 minuta bilo je (krajnje) vreme za početak svirke. Sam nastup je očekivano bio koncipiran da obuhvati sve krakove muzičke evolucije francuskog sastava uz sasvim razuman naglasak na aktuelnoj opčinjenosti nasleđem americane. Nakon početne obostrane stegnutosti, već izvođenje Master and Servant donosi prvi talas euforije u publici. Slede čisti ziceri – Dancing with Myself, Ever Fallen in Love, da bi uoči kabaretskog izvođenja Human Fly (The Cramps) iz usta malo je reći energične, lucidne i akrobatskim koreografijama sklone plavokose g-đice Mirande doznali da ovo nije koncert, već čas meditacije.
Ubrzo potom je usledila i eksplozija večeri – u uvodu Nadeah Miranda od publike zahteva „one big, giant collective FUCK“ (što, naravno malo zazvuči kao ’fik’), a kada dobije traženo grune Too Drunk Too Fuck u kome sada već bosa diva juri kroz publiku, mahnito (gotovo) šamanski igra prvo po obližnjem šanku, a potom i nazad na bini. Ovo je razgalilo srca i najvećih mrguda među prisutnima.
Strasti smiruje i u vode opšteprihvatljive decentnosti vraća Elsa Fourlon (daleko uzdržanijeg držanja, čak sramežljiva sa stavom dobronamerne homely girl) sa God Save The Queen. "No Future" iz njenih usta ne asocira na pobunu, već pre na tihu rezignaciju koja vodi ka slatkom spokoju.
Naredni segment prati zadati mustru – nakon I Just Can’t Get Enough sledi poletna Blister in The Sun, a onda i dva ponajbolja trenutka sa poslednjeg izdanja – All My Colours (Echo & The Bunnyman) i Parade (Magazine). Potom povratak na ranije favorite: A Forest (The Cure), Dance With Myself, Friday Night i Saturday Morning (The Specials). Završni vez donose čuvena Sweet Dreams, koja se u viđenju Francuza iz gypsy swinga pretapa u mahniti mađarski čardaš (sa sve Nadeeinim pokušajem da se uspenje uz nimalo puzdanu konstrukciju za osvetljenje na binu) i Love Will Tear Us Apart Again.
Tu, nasravno, nije bio kraj. Prvo poklonjenje senima The Police krasote So Lonely, za njom i najdirljivi momenat večeri – Melain Pain i njeno bravurozno svedeno izvođenje neverovatne Tuxedomoon teme In a Manner of Speaking. Nakon dugih ovacija, još jedan bis je ostavljen za histeričnu, gotovo brehtovski osmišljenu Not Knowing (Minimal Compact), tokom koje pozornicu zaposedaju razgaljeni dobrovoljci iz publike.
Na kraju, ostaje, na žalost, očekivani utisak – izvođačka superiornost nasuprot organizaciono-karakternim propustima.
Povezano:
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari