3

I najfiniji pesak Kopakabane vremenom može da dosadi. Ili barem da počne blago da žulja. Tako je sa i sa bossa novom, makar kada je reč o mnogoljudnoj ekipi Nouvelle Vague.

Nakon što su se na prva dva albuma poigravali na temu dekonstrukcije dragih (mahom alternativnih) hitova 80-ih, provlačeći ih kroz filter bossa nove, na diskretno nazvanom novom albumu se pakuju i kreću put severa, u srce amerikane.

Nouvelle Vague su za kratko postali bend sa prepoznatljivim pristupom, a okitili su se i titulom svojevrsnog fenomena, budući da su uspešno i bez upadljivijeg upinjanja pomirili ukuse najčešće suprostavljenih tabora – (slučajnih i/ili nemarnih) konzumenata lounge nota i ljubitelja nasleđa alternativnog zvuka.

Riznici nota sada već dalekih 80-ih, francuski kolektiv je prišao sa jednakom dozom poštovanja, ali i smelosti da se zagrebe i baci drugačije svetlo na neke od najvećih muzičkih ikona.

Tome treba dodati još dve značajne komponente, bez kojih bi njihova avantura bila osuđena na zaborav. Kao jedan od ključnih aduta pokazalo se umereno kultur-šovinističko uvrenje da engleski otpevan sa jakim francuskim naglaskom i mnogo slabijim radovima daje dimenziju sofisticiranosti i, zašto pa ne reći, zavodljivog chica (izbor engleskog sa jakom franco glazurom ih je verovatno i spasao sudbine odbegle pevačice Camille, čiji solo albumom je dobio hvalospeve anglosaksonske kritike, ali je zato bio bukvalno bojkotovana u matici).

Drugi oslonac predstavlja komponenta upadljivog šireg koncepta.

Na trećem albumu, Nouvelle Vague posežu za obradama i preuređivanjem pesama autora kao što su Martin Gore, Barry Adamson, Terry Hall i Ian McCulloch. Izbor i promena stila su ovom izdanju obezbedili ne samo razlog postojanja, već i osobenost i kvalitet više.

Tome treba pridodati čak devet očaravajućih ženskih glasova i, sada već potpuno zaokruženo i potvrđeno producentsko sampouzdanje udarnog dvojca Marc Collin/Olivier Libaux, koje se ogleda u hvatanju u koštac sa nekim od najsvetlijih muzičkih trenutaka često nepravedno prezrene dekade.

Ambicija i vera u vlastite moći i veština, očitavaju se u gotovo svakoj pesmi na albumu. Master and Servent dobija novu dimenziju uz pomoć tipičnih ukrasa američkog juga. Blister In The Sun zvuči neodoljivo i sad kada dočarava raspojasanost audio-zapisa sa maturske žurke alter-mladeži negde tamo pred ponoć kada se čini da je sve moguće.

Zarazno deluje i delimično usporena i ukroćena The Road to Nowhere, dok je All My Colours sa McCullochom na ivici suza, sna i najdubljeg očaja. U vrhunce svakako ulazi i hiper-melodramatična Parade od Magazine, sa uvek pouzdanim Barryjem Adamsonom.

Aplauze zavređuju i Ca Plane Pour Moi, osmišljena kao spoj ska poskočice i zvuka Beach Boysa, te elegantna Our Lips Are Sealed (koju je gost Terry Hall svojevremeno sročio za The Go Go’s). Ne toliko jaku kariku u ovom sjajnom lancu predstavlja jedino So Lonely od The Police, koja ovako umirena ostavlja utisak teške narkoze.

Nasuprot očekivanjima, Nouvelle Vague su kao pobednici izašli iz još jedne značajne bitke. 3 je album koji o jednom trošku daje povoda za radost, ples, reciklažu zaturenih uspomena, i razmišljanje na temu varljivosti međe koja razdvaja reproduktivce od kreativaca.

Povezano:

• Novotalasna nostalgija, izveštaj sa kncerta u Domu omladine (2006)

Audio:

• MySpace