Teška artiljerija i ostale priče

Vladimiru Kecmanoviću je u proteklih godinu dana pošlo dosta toga za rukom – da u zemlji u kojoj je malo, i sve manje, onih koji kupuju knjige, a još manje onih koji ih i čitaju, privuče pažnju na svoj roman Top je bio vreo, da pokrene lavinu književno-vanknjiževnih polemika, uđe u trku za najznačajnije književne nagrade....

U međuvremenu, Kecmanović je pomogao u pisanju scenarija za film Neprijatelj Dejana Zečevića i postao član literarne grupe P-70.

POPBOKS: Top… je iznenadio odabirom perspektive. Priča je predočena sa tačke gledišta dečaka, sina pokojnih sarajevskih tzv. Alijinih Srba. Kako si došao do toga?

Reč je o vizuri koja bi bila literarno najinspirativnija čak i da ne predstavlja, kao što predstavlja, tabu temu. Pored toga što je literarno inspirativno, bavljenje mukom najranjivijih, i to najranjivijih čija ranjivost i danas - 15 godina posle, malo koga interesuje, predstavlja i etički čin. Mislim da ne postoje jači razlozi da se pisac opredeli za neki određeni pristup.

Da li si tokom pisanja Topa… razmišljao o tome da će možda pokrenuti polemike?

Pošto vizura koju ste pomenuli predstavlja tabu temu, ona je, kao što se pokazalo, inspirativna i vanliterarno. Uzburkava duhove. Razjaruje jednoumne i ostrašćene, neostvarene Ždanove naših dana, podstiče ih da otkriju suštinsku antiliterarnost svog pristupa književnosti. Očekivao sam vanliterarne i antiliterarne reakcije, ali nisam znao koliko će burne da budu. Inače, deo književne scene koji pominjete – pretpostavljam da mislite na autošoviniste – nije glasniji, nego najglasniji.

Kako po tvom mišljenju izgleda srpska književna scena?

Ovdašnju književnu scenu ne možemo da podelimo na dva, nego najmanje na tri dela. Pored autošovinista, koji su najglasniji, imamo šoviniste, koji bi bili glasniji nego što jesu da im nije uskraćen medijski prostor. I imamo tihu većinu, koja zauzima 90% medijskog prostora. Ta tiha većina je najinteresantnija, zato što je najheterogenija. U nju spadaju istinski ili glumljeno zbunjeni između dve vrste ostrašćenosti – svesni ili nesvesni oportunisti, da pozajmim taj stari komunjarski termin. Ali, u nju spadaju i ljudi koji ozbiljno tumače književnost i koji ne dozvoljavaju da im političke predrasude kvare književni ukus... Znao sam da će – ako autošovinisti počnu da me napadaju – šovinisti da me brane. I obratno. I pretpostavljao sam da će  autošovinisti, kao trenutno glasniji, prvi da počnu. Ljudi kojima je književnost samo povod da ponavljaju uvek iste ideološke mantre krajnje su predvidljivi... Ono što me je istinski zanimalo bilo je kako će da reaguju ozbiljni književni kritičari. I njihovim reakcijama sam više nego zadovoljan.

Kakav je tvoj odnos prema Sarajevu danas? Da li je Top… tamo čitan i kakve su reakcije?

U Sarajevu sam proveo detinjstvo i tinejdžerske dane, za koje me vezuju lepe uspomene. Kada je bilo jasno da buduće uspomene neće moći da budu lepe, iz Sarajeva sam otišao... Nažalost, rat koji je ubrzo posle toga izbio, pokazao je koliko sam bio u pravu. Sada se trudim da lepe uspomene sačuvam od novijih asocijacija koji pomen na Sarajevo sa sobom nosi... Koliko znam, tamo se Topom mnogo bave. I naravno, mnogo je više onih koji se bave, nego onih koji čitaju (nije tako samo u Sarajevu, nego i na drugim mestima, da ne ispadne kako – na radost vesele družine iz niskotiražnog pseudoknjiževnog podlistka nazvanog po ubitačnoj kombinaciji vinjaka i piva – tvrdim da su današnji stanovnici Sarajeva manje skloni knjizi od drugih ljudi). Ipak, distributeri mi kažu da je prodaja, za tamošnje uslove, više nego dobra.

Da li je Top… finalizovao izmeštanje srpske književne kritike u sferu (ideoloških) sukobljavanja?

Čini mi se da nije, jer dno ne postoji. Ali, kao što rekoh, na sceni punoj ostrašćenih i zbunjenih postoje i časni izuzeci. I sasvim ih je dovoljno za jednu malu književnu scenu kakava je naša. Problem je samo što se njihovi glasovi lako gube u galami budala.

Feliks je odlikovala čehovljevska atmosfera, Top… je nadahnut Agotom Kristof, a kako je došlo do onako svedenog i specifičnog jezičkog izraza u oba slučaja?

Spontano, kada sam počeo prozu da pišem direktno u kompjuter. Feliks nije prvi roman koji sam pisao na taj način, ali jeste prvi koji sam objavio... Elem, pišući  direktno u kompjuter, bio sam u prilici da kao čitalac doživljavam ono što pišem u trenutku dok pišem. Pa sam počeo da eksperimentišem. I osetio sam da mi takav stil kao čitaocu više odgovara od neobaroknog stila koji sam ranije koristio. Pokazalo se da je takav postupak u Feliksu dobro legao. Ali, mislim da je tek u Topu, u kontekstu stare priče o jedinstvu sadržaja i forme, dobio puni smisao.

Ujedno si i izdavač svojih dela. Ima li tržišnog rezona barem u tragovima u srpskom izdavaštvu?

Trenutno ga ima jako malo. Ne samo zbog SEKE. Srpsko tržište knjiga je SEKU anticipiralo nekoliko godina ranije, kada su, ne samo neprivatizovane knjižare, koje su sa tom praksom počele mnogo pre, nego i privatni knjižarski lanci – odlučili da prestanu da plaćaju izdavačima, pa su izdavači prestali da plaćaju štamparima, štampari dobavljačima papira... Košmar. Ali, lično nemam prava da se žalim. Imao sam sreću da, dok je još moglo da se donekle normalno radi, objavim nekoliko profitabilnih naslova, pre svega seriju kuvara Jamiea Olivera i dve knjige Michaela Moora, što mi je obezbedilo gotovo deceniju komotnog života. Bilo je lepo, više nije, idemo dalje. Dok se stvari na tržištu barem donekle ne dovedu u red, teško da ću objaviti još neki tuđ naslov.

Da li planiraš da uskoro sa nekim novim romanom ponovo kreneš u borbu za Ninovu nagradu?

Ove godine neću objaviti novi roman. Verovatno ni sledeće. Rukopis na kom radim je zahtevan i obiman, traži vreme. Osim toga, ne vidim nikakav razlog za žurbu. A što se tiče Ninove nagrade, nemam nameru da na nju jurišam. Verovatno ću je, kao što je i red, dobiti onda kada je ne budem zaslužio.

U medijima se može pročitati da vam reditelji i producenti često predlažu saradnju. Kako se osećate povodom toga?

Trenutno se osećam iznenađen vašom upućenošću u materiju. Inače, kad reditelji i producenti počnu da se javljaju sa ponudama –  osećaš se odlično. Ali, što pregovori i dogovori duže traju, stvar postaje sve zamornija. Mislim da sam za ovih nekoliko meseci u osnovnim crtama savladao filmadžijske fazone, pa se sada tom pričom ne zamaram više nego što je neophodno.

Kakva su očekivanja od skore produkcije Bobana Skerlića? Strepiš li?

Po dosadašnjim dogovorima, nije predviđeno da Boban bude producent, nego reditelj. A da li će to i biti, ne zavisi ni od njega ni od mene, nego od toga da li će producent uspeti da u dogledno vreme obezbedi sredstva. Inače, strepnje su neizbežne, bilo s kojim producentom ili rediteljem da radiš.

Učestvuješ li u pisanju scenarija?

Moj uslov je da budem autor scenarija, bez obzira na to ko je reditelj i ko producira. Za sada sam uradio prvu, prilično grubu ruku. Tek mi predstoji kreativni deo posla.

Feliks deluje kao produkcijski izvodljiviji odabir za adaptaciju? Da li to možemo da očekujemo? Barem u drugom mediju?

Što se filma tiče, još se niko nije ponudio. Svi hoće da snimaju Top…, niko neće Feliks. Iako sam ubeđen da bi nekima od onih koji su raspoloženi za Top…, Feliks mnogo više ležao. Za sada se dogovaram oko adaptacije Feliksa za pozorište.

Film Neprijatelj Dejana Zečevića, čiji si koscenarista, se uveliko snima po bosanskim vrletima. Koliki je tvoju udeo u toj priči i kakva su ti očekivanja? Je li to priprema za Top...?

Priča Neprijatelj je napisana mnogo pre nego što mi je Dejan Zečević ponudio saradnju. Ja sam uradio dve od više ruku u kojima je taj scenario rađen. Koliki je moj udeo u tome pre bi mogao da kaže Zeka nego ja, pošto je u čitavoj stvari njegova reč poslednja i njegovo je da odluči šta će od mojih predloga da prihvati a šta ne. Bilo mi je zanimljivo da učestvujem u tom poslu i nezavisno od rada na Topu, a svakako nije bilo beskorisno i kao malo scenarističke prakse. Gledaću da u narednih nekoliko dana trknem na teren i vidim kako teče snimanje.

Nedavno je javnost upoznata sa osnivačkim manifestom književne grupe P-70. Šta je ključni motiv iza tog poteza? Da li je Srbija sazrela za  još jedan literarni front mladih, gnevnih ljudi?

Ključni motiv za osnivanje P-70 je svest o lošem stanju u kojem se nalazi ovdašnja literarna scena. Među članovima grupe je postignut konsenzus o nespremnosti da se toleriše ideološka agresija na književnost i spremnosti za uzajamno podržavanje u borbi za osvajanje publike. Sve ostalo, bilo da se tiče književnih bilo vanknjiževnih pitanja, lična je stvar svakog od nas, i grupa s tim nema nikakve veze... Inače, ljudi koji čine P 70 nisu ni preterano mladi ni preterano gnevni.