Život piše lektiru

Scenario: Antonio Nuić
Uloge: Nebojša Glogovac, Nataša Janjić, Emir Hadžihafizbegović, Ljubo Kapor, Asja Jovanović, Tonko Lonza
Žanr: Drama
Trajanje: 90 minuta
Proizvodnja: Hrvatska/Bosna i Hercegovina/UK/Srbija, 2009.

Trebalo je reagovati još sada već davne 1995. kada je Edward Burns publici Sundance festivala ponudio svoju Braću Mekmalen. Da se tada reagovalo kako treba, sada ne bi svako malo bivali zapljusnuti cunamijem filmova koji prežvakavaju priču o ponovno okupljenoj porodici koja brzopotezno razrešava dugogodišnje sukobe.

Kenjac Antonija Nuića, koji se fino preporučio prethodnim radom Sve džaba, nade polaže upravo u taj slabašni pelcer. A da stvari bude još gore, Nuić takvu postavku ojačava nekim od najpotrošenijih zahvata u regionalnim okvirima – isforsiranom melanholijom, samodopadljivošću u izrazu i oglušavanjem o osnovne zakonitosti efektnog filmskog pripovedanja.

Kenjac je, pojašnjava autor, hercegovački izraz za magarca, a ovde zapravo nemoćni i suvišni katalizator čvorišta u odnosima junaka ove porodične drama.

Na fonu prvih dana operacije Oluja, dva brata se nakon godina izbivanja vraćaju u rodnu hercegovačku zabit. Tamo ih čekaju otuđeni otac koji je i glavni krivac za rasulo porodice, te brižni tetak koji udomi magarca sa namerom da ga čim pre proda. Sledi niz porodičnih razmirica i čak fizičkog razračunavanja u više pravca (otac-sin, brat-brat, sin-supruga, tetak-tetka...). Nažalost, ovim sukobima fali i filmske uzbudljivosti, verbalne iskričavosti, ali i jasnijeg razloga.

Baš kao što su ti sukobi daleko od istinske katarze i što su sami sebi svrha, tako je i pominjanje Oluje čist eksploatacijski štih, budući da narečeni sukobi imaju koren u dubljoj prošlosti, a u njihovo razrešavanje se moglo krenuti u bilo kom trenutku pre i posle zloglasne Oluje. Poenta po kojoj pored stvarnih frontova na kojima se krvari i gine u većem broju postoje i ta lična i porodična bojišta sa jednakom dozom egzistencijalne mučnine i besmisla biva tek puka dosetka.

U građenju atmosfere i vizuelnog izraza, Nuić pronalazi nadahnuće u Povratku i Izgonu, izuzetnim ostvarenjima Andreya Zvyagintseva. Nažalost, s pravom prepoznat uzor po automatizmu ne znači i pogođenu metu. Gde Zvyagintsev uspešno gradi nepatvorenu i potresnu dramu, Nuić dobacuje tek do mlitave i gnjavežne priče koja odbija prepotentnošću i čija cerebralnost konačno biva savršena rima za glumu Nebojše Glogovca.

Kenjac ostaje krupan promašaj obećavajuće rediteljske snage i rečit primer jalovih fascinacija autora iz regiona, nastalih na (mahom pogrešnoj) proceni očekivanja i preference boljeg dela (filmske festivalske) Evrope.