Bivši frontmen Suedea ponovo ispisuje pismo sa iste adrese – široko orkestrirane mešavine chamber popa i britanskog folk nasleđa. Može mu se
Mika Kontraš, osobena autorska pojava, beskompromisna pojava, bandoglavi kreativac, plivač uzvodno... Samo je pitanje krajnih ličnih preferenci, ostrašćenosti i semantičkog cepidlačenja, ali sve te odrednice se lako daju primeniti uz lik i delo Bretta Andersona.
Baš kao što je na samom početku profesionalne karijere, u danima proboja Animal Nitrate u svim aspektima naglašeno oponašao velikog Morrisseyja iz prepoznatljivog izdanja u trenutku dok je ovaj reciklirajući B-strane i restlove solo-izdanja pokušao da se glasno distancira od The Smiths stigme, tako i sada Brett Anderson bira rikverc kao pravac kretanja.
Naime, posle zamerki za autizam, samodopadljivost, unjkavost i prenaglašenu stilizovanost na albumu Wilderness, Anderson donosi, čini se, sumanutu odluku da taj recept sada podigne na kub.
Uz pomoć novog saradnika (Leo Anderson) Brett Anderson nadhnuće prepoznaje u orkestracijama Ennija Morriconea i Marka Hollisa, lidera pokojnih Talk Talk. Talk Talk su svetla tačka 80-ih, bend koji je uspeo da izbori apartnu poziciju u okvirima mainstream zvuka, te ovaj izbor nije tako čudan, budući da sam Anderson godinama teži takvom statusu (uz to, i Portishead diva i Andersonova ispisnica Beth Gibbons je pre nekoliko godina udružila snage sa drugim Talk Talk potpornim stubom, Rustinom Manom, na sjajnom projektu Out of Season).
Zvuk i sveukupna priča koju Anderson nudi slušateljstvo evo već u trećoj solo epizodi lako mogu nekome da zasmetaju, ali Anderson barem ne igra na prepakivanje starih Suede nota u nazovi novoj ambalaži. Njegove namere su, čini se, iskrene, introspektivan ton koji je dominanta ovog izdanja ostavlja utisak nepatvorenosti, a u 45 minuta ne da se ući u trag nijednom jeftinom triku. Naprosto, Slow Attack odražava Andersonove ovomilenijumske fascinacije i svetonazor koji doživljava kao sopstvenu definiciju.
Anderson se dosta nerazumno (ili možda hrabro?) zatvara u stupici stilski uniformisanog zvuka, dobrovoljno i srećno zagledan u granice izraza čija bi brzopotezna odrednica bila chamber-folk. Slow Attack je jednako ukorenjen u tronutost prepoznatljivog dream/chamber popa i nasleđa britanskog intimističkog folka iz dana kada je Anderson učio prve korake po ovoj napaćenoj planti, u čijim zabatima nedrirnute prirode sada traži habitat.
Jedini krupan i upadljiv problem se javlja na nivou pojedinačnih pesama. U nekima Anderson uspeva u naumu da predoči iskrenu kontemplativnost i nepozersku melanholiju, dok druge naprosto ostavljaju utisak prenemaganja i nepotrebnih jadikovki.
Tako, praktično jedna uz drugu stoje proživljeno dramatična Hymn, koja nudi dovoljno lepote i ponesenosti da se iskupi za falsetto na počeku, i nesuvisla The Hunted (sa sve perlokakim rikama pout „ She is the hunter, you are the hunted“. Wheatfield uspeva da isprati samozadatu nickdrakovsku mustru, dok, recimo, Julian’s Eyes i The Swans ne pružqaju dovoljno razloga da ne bi ostale u fioci s pravom odbačenih.
Na sreću, na svaki trenutak posrnuća, dolaze po dva uspela, poput Pretty Widows, Frozen Road, Ashes of Us ili iznenađujućeg parčeta kabaretskog popa u Scarecrows and Liliacs, te se na sveukupnom nivou ovo izdanje udigne iznad prvog utiska polovičnosti.
A plus predstavlja i odanost zvuku od koga su se kanda umorile i štitonoše žanra (Cousteau i ostali), te se vraćamo na početak priče o osobenim kontrašima koji ne mogu, a da barem ne pokušaju da zaplivaju uzvodno.
Audio:
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
-
M (gost)
| 23.11.2009. 11.22.59
Smeker. Jedan od najboljih albuma u 2009.
-
@M - So true, smeker na kub.. (gost)
| 23.11.2009. 11.43.34
Odlican autor, losa recenzija... Bret je mnogo znacajnija figura, pogotovo u vremenu kada muzika nije umetnost vec roba... Nikad zreliji, a BA i Wilderness su remek dela...Ali, kao i svako umetnicko delo, treba ga znati gledati/ slusati... Nije za svakoga, i drago mi je sto ne pravi muziku za svakoga....
-
Stroncijum (gost)
| 23.11.2009. 16.51.31
Sjajno.
-
Natrijum (gost)
| 23.11.2009. 17.09.30
Smorno.
-
Alex (gost)
| 23.11.2009. 22.40.37
Talk Talk su primer mainstreama koliko je Brajan Adams tvorac postrocka.
-
@Alex (gost)
| 24.11.2009. 01.28.50
mislim da si pomesao Brajana Adamsa sa Rajanom Adamsom.
-
Alex (gost)
| 24.11.2009. 16.31.55
A ne, jedan ima plavu, a drugi crnu kosu.
-
Nizina (gost)
| 16.12.2009. 22.48.57
Fali mu hit, a nije da ne zna napisati...
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.